ТАМА - Јован Дучић

Иза јабланова још ни сад не жути
Задоцнели месец. Још са црних трава
Дува тамни ветрић. Како страшно ћути
Пролеће у ноћи, пролеће што спава...


А из бледог неба у тој немој тмини,
Често ко да тихо црни снег поврви.
Какво кобно вече! У болној тишини
Чини ми се чујем хуке своје крви.


Чујем у дну душе глас некакав сетно,
Ко глас у дубини ноћи. То је само
Једна мутна жеља прошла неосетно,
Ко би знао за чим, ко би знао камо.