СЕНКА - Јован Дучић

Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Предамном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.


Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати -
Тај предисконски страх човека.


Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје -
Та горка игра сунца са мном?


Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца...


Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.