ПОНОЋ - Јован Дучић

У соби музеја глухо ноћно доба.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола
Игра баханткиња. Ту лије Ниоба
Мраморне и хладне сузе вечног бола.


Ту силно и болно под уједом гује
Рве се Лаокон. На камену крутом
Седи скрушен Едип... Мир је да се чује
Где пролази тихо минут за минутом.


Али с црне куле кобан и потмуо
Глас поноћног звона одјекну у тмини -
Негде из дворане дуг се уздах чуо
У мраку, у немој студеној тишини.


Пренула се нагло сва дворана ова:
Свак осети да је туде у самоћи
Млад, срушен, и рањен већ дваест векова,
Гладијатор један умро ове ноћи.