ПАДАЊЕ ЛИШЋА - Јован Дучић

Корачаше нема, хладна, поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку


Старе једне реке. Њен је корак био
Ко корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо
Исти јад без суза и бол истоветан.


Мрак болесне ноћи засипаше прахом
Платане по врту, језеро прозирно;
Наша срца беху испуњена страхом
Туда, где све тако умираше мирно.


И кад у то вече што се већма мрачи,
Приближисмо уста што ледено ћуте,
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи
И тај сваки пољуб смрт једне минуте.


Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!
У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.