Мала принцеза, чије су косе имале боју месечеве светлости, чији је поглед био модар, и чији је глас имао мирис жутих ружа - мала принцеза је уморна од живота, и она је тужна.
Она је на својим широким мраморним терацама над морем, поред огромних ваза у којима су мирно умирале њезине кризантеме, плакала крадомице у дуге мутне вечери. Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело, који су били исти као крв и тело у љиљана.
И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане прашине, и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови, и када сви цветови отварају своја срца, отварало се и срце мале принцезе. Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте.
А када је умрла, нечујно и спокојно, као што су поумирале њезине кризантеме, дуго у са катедрале певала стара звона. Гласови тих звона били су мирни и свечани као гласови давно помрлих свештеника.
Нема коментара:
Постави коментар