САТ - Јован Дучић

Дан болестан, мутан, небо непрозирно.
Над безбојном водом мир вечерњи беше.
Часовник невидљив негде изби мирно:
Тад потоње руже лагано помреше.


И кад опет изби: с топола се расу
Задње мртво лишће. Мир је на све стране.
Док поново куцну: тихо у том часу
Једно гнездо паде високо са гране.


Но скривено звоно кад под сводом ледним,
И опет се зачу из топола стари,
Сва долина страхом испуни се једним,
И ужасном стрепњом, и паником ствари.