ПУСТИЊА - Јован Дучић

Дивови сунца, као ветри,
Пролазе овуд с неба врућег,
И мину горке речи две три
Пророка негде вапијућег.


Ноћ овуд свугде смрћу заспе;
Али већ јутром, дан без гласа
Све љубичице Парме распе,
И светле руже из Шираса.


Има и на тлу очајноме
Увек кап Божја која капи,
и крвожедни крик Саломе,
И један пророк који вапи.


Нигде ни пустош није сама,
Свуд срце људско себе сеје,
Свуд се усели људска чама -
Све се на нашој крви греје.


Свуда где дође бол човека,
Испуни понор који зјапи:
Од једне сузе тисућ река!
И свуд по један пророк вапи.