ЗАШТО? - Јован Дучић

Као скрушен браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува -


Музо, зашто и ми не чувасмо тако
Срце са пепелом покојника мили?
Нико не би знао да смо тужни били,
Да си ти јецала, и ја да сам плако.


Јер како је света и чедна бескрајно
Туга што се никад није речју рекла,
Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јавила се тајно.


Како ли је срећна душа која знаде
Бити свет за себе, ко звезда небеска,
Бачена у свемир што самотна блеска,
Док светова крај ње блуде миријаде.


И мора светлости сјаје и трепере,
Век за веком тоне у пространства сјајна -
А њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере.


И зашто не оста твоја књига мала
Ко гроб сиромаха, гроб без историје,
Ког у светом миру оскврнула није
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!