ГАМА - Јован Дучић

Не! та болна љубав коју срце наше
Сад куне у своме очајању дугом,
Беше можда мржња која нас враћаше
Увек у загрљај кобни једно другом.


Ми смо се љубили мржњом у то доба,
Чежњивом и тамном мржњом. Вај! што мучно
Беше, када једном неста и та злоба
Која нас држаше дотле неразлучно.


Најзад, стисак руке безнадежан, ледан!
И ми тад метнусмо у очају многом -
Целу своју душу у пољубац један,
И сав отров мржње у последње збогом.