ЗАВЕТ - Јован Дучић

Рече ми мој Творац у велико јутро:
Човече, дигни се и јави у плоти.
И у свој таштој и пустој наготи,
Иди кобном стазом коју будеш утро.


Бићеш силник свему кад и жртва свачем;
Живеће у теби исти час - знај чуда -
Пророк, лакрдијаш, краљ и његова луда,
Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем.


Но бићеш неверан и болу и срећи;
Сумња ће ти дојку отровану дати;
И без топле вере ти ћеш мене звати,
И без праве сумње мене се одрећи.


Свагда, као крила, те сумње бескрајне
Над свачим ће тебе да држе високо,
Докле не затвориш болно своје око
На међи вечите истине и тајне.


Тако, као одјек у самотну гору,
Вратиће се путем који мени води,
Твој дух, сам окупан у вечној слободи -
Као црна птица у сунчаном мору.