Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се јадан млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.
Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине.
Те ноћи млади сензуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, и осетио чежњу непознату и слатку. Он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама...
Вода се светлила у висини, ваљда од многих звезда.
Нема коментара:
Постави коментар