Са Бонинова
Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.
Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Ко да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода...
А сто срца ноћас куцају у мени,
И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.
Све кипи у мени, ко плима кад стиже:
Као сад да постах! Докле звезде броде
Једне безимене ноћи, поред воде.
Нема коментара:
Постави коментар