Александар Блок

Ево - гробних степеница тих.

Ту - за нас двоје саме рака.

Нежна моја сапутнице, спи,

Прошлост нам је зједничка зрака.

Ти почиваш у гробу белу.

Осмехом кажеш: не буди ме.

Златан је прамен на твом челу,

Икона златна на грудима.

Ја сам светлу отпразново смрт

Чим ме рука такла сува,

Све остало - тај бескрајни врт

У маглама плавим чувам.

Спи - твој се одмор дират не сме.

Ми - незнаних путева смо крај.

И док олује сву ноћ бесне,

Гори замка озареног сјај.

18. јуна 1904, село Шахматово

Александар Блок

У црном фраку међ госте навратих.
Поздрављах се. Уз осмех, свестан тог:
Куцнуће час. Мени ће знаке слати.
Схватиће да јесам виђао ког.

Ти ћеш ми прићи. Болно стиснути руку.
И рећи: "Мани. На смех тек гониш њих."
Ал` ја ћу знати - по гласу, по звуку,
Да ме се бојиш више од свих.

Ја ћу вриснути, беспомоћан тако,
И бесциљно се осврнути, блед.
Па - стати крај врата с бронзаном кваком,
Све их погледом... уз осмех ко лед.

18. децембра 1903.

Александар Блок

У спокој да одем, када ми дође дан,

Кад хуле манем, хвале свет,

Спомени нежност, тај мили сан,

Што дисах, беше ми цвет.

Знам, Ти, Светла, да нећеш памтити зла

Које у мом срцу би,

Када си ушла, витка и бела сва,

Ко лабуд, ту где су ми сни.

Не, нисам ја твој горди рушио мир -

Чудна његова снага то ј`.

Облак хладан мутио дана ми вир -

Твој дан би светлији нег мој.

Ти ћеш се сетити, мир кад нађем свој,

Кад нестанем на црти тој -

Једне песме које смо заједно пој,

Ти рефрен си била у њој.

1. новембра 1903.

Александар Блок

Кад почех да старим, да венем,

Песник што схвати да је сед,

Ја хтедох све да преокренем,

Сменим старцима суђен ред.

И опет, болан и слаб силом,

За срећном звездом трагам свуд.

И неко лице, некад мило,

У свом стваралачком сневам сну.

Можда ме сећања издала,

Ал` не верујем у ту лаж,

И ништа ми баш није дала

Ове неизвесности драж.

Осташе тамо причања срећна -

Што су занос, младости глад,

Ал` старост ми повила плећа,

Што сам песник, смешно ми сад...

Уморан од јадних књига више,

Њихових ружних глупака свих!

Проклети сни! Да проклети бише

Тренуци за пророчки стих!

Са самим собом сад насамо

Старим и венем, злобе раб,

И руком, свом намрешканом,

С муком једва подижем штап...

Коме да верујем? За ког да марим?

Доктори, песници, поп...

Ах, кад бих могао да сварим

Бесмртну гадост крда тог!

4. јуна 1903, Bad Nauheim

Александар Блок

У шареним сам, ритавим скутима,

Бео, румен, са безличном маском,

Цереко се, кревељио распућима

И шаљивом сам забављао скаском.

Развијао сам дуго и казивно

Све, без смисла, гласно, до заплета -

О старцима, земљи без назива,

О девојци с очима детета.

Бесмислено би неко се смејао,

А некоме чак и болно поста.

А кад бих на трен застајао,

Из масе би повикали: "Доста!"

Април 1903.

Александар Блок

Ја направих штап од дуба

Уз мећаве шапат мили.

Одећа ми бедна, груба,

О, недостојни сви су били!

Но, и убог ћу пронаћи пута,

Зубато, изађи, сунце!

За бога, ваздан ћу да лутам,

Да увече о прозор куцнем...

Белом ће, мени, руком, бајна,

Отворити тад врата тајна,

Млада биће, и коса јој сјајна,

Душа јасна и бескрајна.

Месец, звезде у коси...

"Уђи, мој најдражи принче..."

И с бедна штапа који носим

Клизнуће сузе драгуљу сличне...

25. марта 1903.

Александар Блок

Распламсавају се тајне знака

Низ непробудан и глув дувар.

Црвенило је и злато мака

Над сном мојим као чувар.

Сакривам се у ноћне пештере

Од сурових чудеса у бег.

У свитање - плаветне химере

Мотре огледалом неба свег.

Док ме прошлост у сигурност мами

Склапам очи и да потражим спас,

А на књиге залеђеној страни

Златаста је девичанска влас.

Нада мном је већ небосклон низак,

Црни сан ми у грудима брат.

Зацртани крај ми је већ близак,

А чекају - и пожар и рат.

Октобар 1902.