Иван Буњин

Пешачећи дуго, сићушан сам био.

Бар тако се мени самоме учини.

А обрис планина у даљи се вио

И растао са мном, устремљен к висини.

Но горе, на врху, крај међе висинске,

Свој улазак тешки знао сам прерасти,

Те, усамљен, изнад висије пустињске

Слутим виших сила све патње  и страсти.

Као тле подножја сад Земља приања,

Но она ће мене узнети, громадна,

Све до сасвим другог, новог постојања -

И душу ми грли радост изненадна.

Али ту је понор, и страх ме већ вреба,

Већ стиже, к далеком циљу путујући...

А није ли зато што ја, самујући,

Овде, на висини, видех лице неба?

1901.

Иван Буњин

Влази, хладноћи фебруар је рад,

Али изнад врта, у миру дубоком,

Небо већ гледа земљу ведрим оком,

И тако читав свет постаје млад.

Ко у пролеће, снег је сада сав

Блед, танак. Он сузи, студени се сећа,

Дотиче се бара, жбуња и дрвећа

Одблесак неба, чаровито плав.

Само се диви, гледај, среће пун,

На обзорју целом красна стабла она.

Радосно ослушкуј: чућеш, крај балкона,

Звецкање зимовке - чим поседне жбун.

Није за мене у пејзажу чар,

Нити жудну душу мноштво боја зове,

Већ оно што светли кроз све боје ове:

Љубав и ведрог постојања дар.

1901.

Иван Буњин

Сонет урезах оштрицом ханџара,

На вису оном, у снег чврст и наг.

И још, упркос времену што хара,

Тамо је, ваљда, мој самотни траг.

На вису где се чист азур отвара,

А зимски зрак је весео и драг,

Дотаче само Сунчев поглед благ,

Ханџар и строфе мог сонетног дара.

Песнику бићу присан кад год ствара.

То ми је радост. Нек те не опчара.

У долу поздрав раздраган и бучан!

На вису где се чист азур отвара

Сонет исписах оштрицом ханџара

За оног ко је с виом неразлучан.

1901.

Иван Буњин

Светлица слична сновиђењу

Блесну - и тмина таче око.

Но видех тад, у магновењу,

Небо далеко и дубоко,

Висинску светлост пуну сјаја,

Планине румених облака,

Прекрасан град и цркве раја -

И, опет, густи вео мрака.

Од усхићења блиставог

Поново све уздрхта, сину -

Када још једном рука бога

Распрши сву земаљску тмину.

Тако у трену ведром, бајном

Машта рашири каткад крила -

И дивотном заблиста тајном

Све оно што је прошлост скрила.

1901.

СУТОН - Иван Буњин

Све - као полусан. Над водом сиве боје,

С планине сишавши, студене магле стоје.

Плима у брујању, у порасту злослутном...

Дуж целе обале - зид стена голих, тмастих,

Свугде под лебдењем копрена магличастих,

И ту се троми дим губи у небу мутном.

Дивљином суморном одишу моћне стене,

Уз морску тутњаву, сред тморе, узнесене,

Да буду жртвеник намењен дивовима.

Овамо, ко у храм, Ноћ с висова долута,

Док пева мрачни хор, у магли што колута,

Тајанствени хорал незнаним боговима.

1900.

Иван Буњин

У шуми ремети ћутњу тихи, тајанствени бруј,

Невидљива Јесен шумама лута и пева...

Већ нагло краћају дани... Уз ромор борова, чуј,

Поново лебди песма којом се јад разлева.

"Ковитлај се хитро, ветре, јури с лишћем у круг,

Нека оно затрпа све стазе к минуломе!

Наде, сетни снови, љубав - то је старих речи руг,

А новог цвата нема, вај, лишћу увеломе!

Борје невесело бруји, све бржи је лишћа лет...

Но кроз ту јадиковку, кроз пој њен безнадежан,

Продире, чини се, жалба - као тихе туге свет,

Као прекор негдашњем пролећу, благ и нежан.

Још дуго куцнути неће зиме-ћутљивице час...

Поновосе немиру моја душа приклања,

У тузи тражи насладу, у тузи лепо сања,

Не чује разума глас.

1898.

Иван Буњин

Узимам руку твоју и дуго гледам у њу.

Ти казујеш плашљивим оком омаму дивну, врелу.

Теби је читав живот на овом длану, ту.

Осећам ти душу и тело, сад те осећам целу.

Зар могу да пожелим блаженства још већу власт?

Но, ево, немирни Анђео с огњеним олујама,

Онај што, летећи, свугде шири самртну страст,

Већ јури над нама!

1898.