Иван Буњин

Небо вечерње, откуд ти твоја туга?

Да није туга отуд што ми је земље жао,

Што се кроз маглу плави море без обала,

А сунчев зрак је тамо, иза видика, пао?

Небо вечерње, откуд ти сва лепота?

Да ниси лепо зато што је земља далеко,

Што с тугом светло залази, што већ гасне

На косом једру брода, опроштајно и меко,

Што тихо, тихо бруји талас вечерњи,

Да песма таласања успаванком опчини

Самотно срце и јадовите мисли

Насред морског простора, на огромној пучини?

1897.

Иван Буњин

Поврх земље светло изван додира лебди -

У немом је селу изнад сваког крова.

Препелице криче у степском крају, негде,

Јаче, разговетно - због освита нова.

Нигде живе душе, нигде живљег кута...

Зеленкасти овас не миче се у сну.

Спава кобац мрки на хумчици крај пута,

Где га мутна роса лагано запљусну...

Али даљ већ светли... Сребрнасто-зелено

Светло ван додира шири зрачни вео,

И пара с ливада, хладна, мирисна, ено,

Испред зоре плови као тамјан бео.

1894.

ДОМОВИНИ - Иван Буњин

Они су пуни ругалица

И грдњи оштрих као трн:

Зар ниси, мила, простог лица,

Зар села нису призор црн...

Тако се стиди мајке своје,

Уморне, свикнуте на јад,

Безочни син, крај кога стоје

Другари што их даде град.

Једино смешак са висина,

А пут је прешла дуг и лош,

Како би донела за сина,

Виђења ради, задњи грош.

1891.

У ДУХУ ПУШКИНА - Иван Буњин

Од лажи и залудности, од пустих теревенки

Побегог ја, усамљен, у поља мога краја,

Да ступим као намерник под зклон шумских сенки,

У ону дубраву што век са веком спаја.

Изнурен жегом опаком, ја сад на путу стојим

И влагу шумског ветра упијам животворну...

О, завичају, врати ми све у данима мојим -

Младост, блесак очију, срчаност непокорну!

Заборав мени не узе од твога краса ништа.

Твој свет ја благосиљам, то видиш, чиста срца...

Поносне моћи остатак из моје душе врца,

За љубав овог драгог очинског пепелишта.

1890.

Иван Буњин

Нада мном - небо пепељасто;

Разгрће шума скуте своје.

А доле, стазом, блато тмасто

Кроз лишће лимунове боје.

Горе се хладни звук пролама,

Доле је ћутња свег што вене...

Младости, луташ покрај мене

И с усхићењем снатриш сама!

1889.

Иван Буњин

Топло је и тамно сунце кад се склања!

Врх засаплих њива и пролећних сања

Зрак тињаше дуго, да најзад утрне...

Ноћ у ходу спушта благо сенке црне,

А уз њих, кроз сумор, снатрење већ лута

Од тихих честара до врба крај пута.

Само у даљини, дуж видика цела,

Тмина не дотиче сетна стабла бела.

Тмуре се, без кретње, облаци над вртом

Што је проткан влагом и тишином кртом;

Нешто јаче светло из облака греје

Ливаду, језерце, оближње алеје,

Али у честару, где се грмље сагло,

Да цветове прве, нежне, скрије нагло -

Тамо је топли мрак...

1888.

Иван Буњин

У тамна, тамнија поља, ко у морске ширине,

Пониру последњи зраци и, мрки, крају стреме.

Већ плове кроз простор степски, лагано, све ноћне тмине,

Трагом светлости неме.

Сад се једино, у ражи, дозивају текунице,

Или понегде зец мали, сав од нечујног скока,

Искрсне попут авети и, јурећи стрелимице,

Изгуби се за трен ока...

1887.