ЈА – РАТНИК... - Весна В. Лаловић

Ратник са којим сам насамо

И обазриво у 4 ока дубока

У главном штабу, лицем у лице

А мутног лика где подносим рапорт

О свакој порцији хлеба таина

Као поносна жена дошла

Овде да агитује као Дринац

Преплашена и ситна

Што умаршираће к`о воњ

Свим средствима

Налик класичном лунатику

И пиратском морнару Драинцу

Што изумире под месечином жутом

Дроњав и ритав

Избачен из истраживачког тима

Славног Баренца што девесла на север

Одабраним токсичним странама

Ту где је класично украшавање

Тако ординарно

Да изумире све листом...

Зборник "Гарави сокак", 2019, стр. 96.

ЕПОПЕЈА - Раде Драинац (1899-1943)

Шта је историја а шта време
"време" новине време менструација паучинасто
бреме
иреалне теме
ветар у шуми снег на селу
сенка на друму живот и копча на шињелу
историја је кокота а време њен огртач

где ли је био Гогољ да се накупује мртвих душа
само једне оријашке ноћи
1916. тако су заморно хуктали возови кроз њиве
и села
и тако болно плакали на излазу из тунела

КЛОВН - Раде Драинац (1899-1943)

Кад је ботаничар видео његов нос
посмислио је да је то врт од патлиџана
одело са пругама: то су различито тумачене линије
меридјана
цилиндер и фрак
једна дивна песма Тристана Цара који носи наслов
"Maison flake"
из очију му капље сан из носа смех
Једна је жена побацила
аплаудирају гледалаца пет хиљада и триста
на трапезу је један вратоломни хипниста

пардон! ако пишем стихове ја нисам жонглер
целе 1925. господин Раде Драинац носио је револвер
кловн пас и џокеј
гле како се гадно цери цео снобовски партер! 

ФОТОГРАФ - Раде Драинац (1899-1943)

Сад ће апарат да поједе старицу и њен осмех
за њом бежи једно уплашено дрво које је заборавило сенку
један!
два!
три!
мало десно
лево
ваљда сте били млади
ваш син је адмирал у Канади
штета моја синовица пеца рибе у Сајгону
али ово сунце растопиће мрачну комору у плочу од целулоида
шта?
аутомобил прегазио вашу бону
тако!
...најзад извршио је атентат стари апарат
кад је старица показла два праисторијска зуба

ПЕЈЗАЖ - Раде Драинац (1899-1943)

Запевао је петао гласно са кљуном забоденим у небо
Кад је локомотива пројурила низ поље
последњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицу
и ноћни стражар
зора је мирисала на топао леб
на фабричким капијама рађао се дан
освануо је на мосту просјак и његов сан
јесењи облак поцепан

једна жена у болници последњи пут се натегла
и родила сунце -
бели осмех Новорођенчета
све су се градске капије отвориле у тај час

АРИЈА - Раде Драинац (1899-1943)

Слутње што ме воде испод тужних дрвореда
око мостова и пруга
предграђе! предграђе!
жив човек у сличним данима да ли је био
уморнији од мене?

Путеви километри зевесе снови и комад леба
цигарета лампа рукописи ноћи у самоћи
где да се побегне од овог челичног неба
о нож извађен из алкохола за ово
хипертрофично срце
мирно бих легао на операциони сто
меланхолична рана
лишће са грана
за хиперболичну осетљивост да не буде
више рима
и има има
једно небо које ме одавно мами

ПРЕД КИШЕ - Раде Драинац (1899-1943)

Ветар је прозор отворио
Одиста зар ја сам у соби
на палуби брода сад сам са њом говорио
на ветру лепршао је њен вео као застава на катарци
то се са једним хромим пингвином играли таласи уз бок лађе

У стопу за мном корача срце
и кад ме сан хвата
о што не могу да га свучем као прслук или капут
ало! број 48
зар је ту Судан као бакар жут
таласи радија погрешили пут

...ветар је прозор отворио
то кише долазе из Срема
дигао сам се и записао ову песму

АРКАДИЈА - Раде Драинац (1899-1943)

Као круг бакарног звона,
Сунце на зениту.
У земљи сам Горгона
И Аполона.
У даљину поглед кријем,
Сам,
Као Сократ,
И у његовој башти вино пијем.

А низ Аркадију сунчани прапорци звоне
И ветрови пролећне облаке гоне.

ГАВРАН НА ПРОЗОРУ - Раде Драинац (1899-1943)

Сећам се,
Сећам!...
Једном сам зором ишао на реку,
Да посматрам звезду далеку
Како плаче у модрој дубини.

Давно сам тако, у неком граду,
Уз сваку степеницу
Носио зоре на параду
На неиспаваном лицу.

Још чешће сам без петлова и сова,
Прикован за сто, рукама скупљао зоре
И завесама бесанице и будних снова
Застирао своје прозоре.

Сећам се,
Сећам!...
Али јутрос се петао трипут јави
И зора румена
Подиже се као жена
Заспала  у трави.

Да то моје сање
На крилима ноћ  не однеше?
Али ко ме,
Ко ме то зовну
Да кренем на путовање?

Устадох, и гле чуда!
На прозору нарогушена птица
Разјапила црн кљун као луда
И пева: гро, гро!...

ЕПИТАФ НА МОМ ГРОБУ - Раде Драинац (1899-1943)

Пријатељи, извриште песникову последњу вољу,
Када ме са ђубретом на јутарњим улицама сметлари мртвог покупе
Не реците "Бог да прости!"
Јер ја сам просио за кору хлеба и Богу показивао табане и пете
У рупу за мртву пашчад стрпајте моје кости
- Тако ће праведно бити сахрањено добро дете.
Не жалите ме: ја сам за живота као плачна врба проплакао за собом
Моје је све у овом тестаменту што данас пишем:
Ако једна госпа буде желела да спава напоредо са мојим гробом
Окрените јој главу као моме срцу
Више моје главе ни плоче ни попрсја,
Кад будем силазио низ степенице пакла или неба
Не треба части (једном - прецртано) скитачу
Који је целим животом жудео само чашицу љубави и кору хлеба.

Ужареном иглом по мојој кожи запишите ове речи:
"Спавај први пут мирно, друже Драинче
Велики наш путниче"
И ништа више!

БАЛАДА О СРЦУ ЈЕДНОГ МАНДАРИНА - Раде Драинац (1899-1943)

О раскрснице живота, снова и идеја,
Вечери туговања, болеарне зоре,
Љубави, моја црна камеја,
Животе, јутро без нада и сања,
Завесе мртве низ дуге прозоре!

Визије гиганстке далеких туговања
На поларне воде и љубави као сестре беле,
Букети мрака у чежњи мојој,
У месо моје дијамантске стреле!

Лепото зелених вода и плаветнило рима,
Пољупци хладни на уснама љубљене жене,
Кораци скитница, језива снежна зима,
Младости проспавана под мостовима Сене!
Меланхолијо дана смрзнута у сузи на рубу трепавица црни,
Болу мој, моја катедрало,
Срце, псето моје мало,
Мртво по стоти пут на свим плочама града!

1929.

Раде Драинац (1899-1943)

Свшено је!
Згадио сам се и пљунуо на све светиње овога света!
Излазећи из живота, у коме сам ни горе ни боље прошао од осталих
Спреман сам равнодушно да сиђем у пакао у тај хришћански бордел -

Са ликом браће своје: понижених и малих!

НИРВАНА - Раде Драинац (1899-1943)

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много.
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Пртисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.

Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.
Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.

То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.

УТЕХА - Раде Драинац (1899-1943)

Зашто да очајавам?
Испео сам се на Хеликон!
Остатак година треба да проспавам
У миру и слави.
И мада не бејах Анакреон,
За љубав и добро сам знао.
Па не буду ли ме поштовали данашњи људи,
Негде ће временом,
Као метеор из висина пао,
Споменик мој да се пробуди.

Моју реч као крв чисту
И моје бриге завичајне,
Више од свих обелиска,
Време ће вечито да буди
Као заробљени глас диска
У грудима људи.

НЕПРЕДВИЂЕНО ЈУТРО - Раде Драинац (1899-1943)

Последњи трзај из сна: то петлови носе зору у кљуну.
О, да ли би стигле ротационе машине да забележе дах.
То болно пешачење по срцу, од кафане до идеје, -
Тако ме данас пред самим собом страх.

Да склопим очи, полудећу, будан као антена.
Ловац што низ воде плови за облак или сенку врбе.
О, није, није
Све у томе тек нешто да се рече:
Чашу ће моје славе први другар до мене да испије
У јутро једно кад Морава мутна низ село потече.
Па само даље, као од жарке Калифорније
Убијеним животом да испуним једну грозну страну историје.

О лирика та, обелиск мој и Ајфелова кула,
Аорта осамљена месечином
Као пуста караула.
Крив је комад родног неба
Понет из детињства
Сећањем једним као на први залогај хлеба.

Па боли што певам, па боли што волим.
Као да овако велик излазим из мајчине утробе.
Храњење иузијама трбух је мој напунио оловом,
Уместо речи облаке избацуујем из уста.
А ето,
Јутрос су све мараме и завесе крваве, -
То зора опсењује прозоре у још један мучан дан.

ВЕЛИКИ РАЧУН - Раде Драинац (1899-1943)

Грана се на ветру нија
Као клатно времена.
Што је ту је!
Никаквог генија,
Од снега или камена,
Нисам правио у стиховима.
Само се плашим да нисам и сам знао,
Да су можда то били испрекидани дахови човека,
Који је прилично дуго умирао.

Међутим... сазнадох да су само на земљи срећни они,
Који о животу и најмање знају:
Лупежи и фанфарони,
Који ништа од себе не дају.

Ја сам нешто друго хтео,
И сад отпуснице нема!
Висовима сам се пео
И скидао низ лествице теорема.

...Нија се грана!
Прозирна сен по спарној трави
Рачун је мојих дана.
Кад на њега ноћ тешку стави,
Неће ме бити више.
Тада ће над селом мојим
Да запљуште црне кише.

ПЕСНИК И ЊЕГОВ ШЕФ - Раде Драинац (1899-1943)

По прилици стоји овако:
Процес за једну песму може цео век да траје.
Иначе... може свако
Да загребе по хартији,
Чак и да залаје
На своју жмирећу лампу,
Као на месец фармерски пас.
На свету треба сви да певају!
Али је мало оних, који имају глас
За гала осветљену рампу.

Извесно,
Песма је и то кад ветар лудо занише брезе!
Али она је исто тако наш труд и  камен.
Онај који је корачао  у такту Марсељезе,
Зна шта значи њен живи пламен.

Ако су вам жеравицом икад
Кануле речи у крв
И мирисом суза са воштане свеће,
Нећете их више заборавити никад!
Вечно у вама гореће
И гришће по вашој души као црв.

Зато, мој драги шефе,
Никад песнику не реци да је беспосличар,
И добро упамти:
Само онај који влада нашим душама, -
То је прави господар.

ВЕЧНИ ХЛАД - Раде Драинац (1899-1943)

Да се могу пропети као хат,
Који с вриском са шума лишће стреса,
Био би то апокалиптичан бат
Ватрених копита које друмове окрећу пут небеса.

Али ја нећу да очајавам.
И овде, међу љубавима које као гране цвиле,
Једном ћу ваљда утешно да спавам
Мртвилом птице, уткане на комаду свиле. 

САВРЕМЕНИ КАТУЛ - Раде Драинац (1899-1943)

Не певам као Катул о врапцима;
Песник сам бескрајне даљине,
Али међу нама једна сличност има:
И мени је "кеса пуна паучине".

ЕНЕРГЕТИКА - Раде Драинац (1899-1943)

Реч "смрт" у мом речнику никад није постојала,
Оставио сам је свракама које не знају зашто живе.
И вазда ће то посведочити мој лик.
За истрајност и напор моја је муза знала,
Чак успаван испод једне иве,
Ја сам велики бунтовник.

Боли ме само једно,
Што је крвавим рукама данас у свету закочено време.
Али  и тај ће ланац свршити бедно
Пред сазнањем да нам нико не може отети даљине,
Па ме као паука испија ово тешко бреме
Од година  и века,
Које ће сутра пасти у морске дубине.

Тако дубоко
И до неба високо
Живот зидам!...