Одисеј Елитис (1911-1996)

10.

У ЛИЦЕ МИ СЕ ругаху млади Александринци:

гледај те, рекли су, наивни путник кроз овај век!

Бестидник

који ликује кад сви јадикујемо

а кад се сви радујемо

он је без разлога туробан.

Пролази поред наших јаука равнодушно

а оно што је за нас невидљиво

с ухом на камену

озбиљан и сам ослушкује.

Без иједног пријатеља

и без следбеника,

узда се само  у своје тело

и тражи велику тајну у сунчевом чкаљу,

то је он,

изопштеник с тргова века!

Јер памети у њега нема

и од туђих суза зараду не убира

а по жбуну који гори нашом агонијом

удостоји се само да мокри.

Антихрист и неостељиви демониста века!

Који кад сви ми тугујемо

носи сунце.

И који кад се сви подсмевамо,

носи идеју.

И који кад мир објављујемо,

припасује нож.

У лице ми се млади Александринци ругаху!

Одисеј Елитис (1911-1996)

8.

ДОЛАЗИЛИ СУ

са златни еполетама

грабљивице са Севера а са Истока звери!

И тело моје поделивши надвоје

и на крају се око јетре моје посвадивши

отишли су.

"За њих је, рекли су, дим жртве,

а за нас дим славе,

амин."

И одјек послат из прошлости

сви смо чули и познавали.

Одјек смо познавали а опет

сувим смо гласом певали:

За нас је јутро у бакреном суду

и зуби стегнути све до последњег часа

мамац и невидљива мрежа.

За нас је пузање по земљи

скривена заклетва у тами

безосећајне очи

и никад никакво, никад никакво Намирење.

Браћа су нас преварила!

"За њих је, рекли су, дим жртве,

а за нас дим славе,

амин."

Али ти си у нашој руци светиљку-звезду

својом речју запалила, усно невинога

двери рајска!

Снагу дима у будућности видимо

као игру даха твога

и државу и царство његово!

Одисеј Елитис (1911-1996)

7.

ДОЛАЗИЛИ СУ

обучени као "пријатељи"

безброј пута моји непријатељи

по прастарој земљи ходећи.

Али се земља није никад спојила с њиховом петом.

Доводили су

Мудраца, Насељеника и Геометра,

Књиге писмена и бројева,

сву Покорност и Моћ,

прастаром светлошћу владајући.

Али се светлост није никад спојила с њиховим кровом.

Ни пчела се није преварила да започне златну игру;

чак ни зефир, да надме беле кецеље.

Подизали су и оснивали

на бреговима, у равницама, у лукама

моћне куле и палате

бродове и друга пловила,

Законе, који одређују добро и корисно,

с прастаром мером примењујући.

Али се мера никад није спојила с њиховом мишљу.

Чак ни трачак божанског није им у душу оставио белег;

чак ни један вилински поглед није пожелео да им одузме говор.

Пристизали су

обучени као "пријатељи"

безброј пута моји непријатељи,

прастаре дарове нудећи.

Али сви су њихови дарови били

само оружје, огањ и мач.

У руке пружене с очекивањем,

само оружје, огањ и мач.

Само оружје, огањ и мач.

Одисеј Елитис (1911-1996)

6.

ПЕСНИК облака и валова снева у мени!

На брадавици олује његове тамне усне

а душа његова увек с пљускањем мора

на обронцима планинским!

Оштар трачки ветар спушта се и дубове из корена чупа.

Мале лађе обилазећи око рта

изненада се на бок нагињу и нестају.

Па се опет помоле високо у облацима

с друге стране дна.

На сидра су се нахватале алге

у брдима тужних светаца.

Од красних зрака око лица

подрхтава ореол мора.

Испошћени старци онамо своје празне очи окрећу

А жене црну сенку њихову

преко непорочна креча облаче.

С њима се дижем и ја,

Песник облака и валова!

У скромну кантицу умачем

четке заједно с њима и бојим:

Нова корита бродова

у златне и црне иконе!

Нек нам је на помоћ и заштиту свети Канарис!

Нек нам је на помоћ и заштиту свети Мјаулис!

Нек нам је на помоћ и заштиту света Мандо!

Одисеј Елитис (1911-1996)

4.

ДАНЕ СВОЈЕ сабрао сам и нисам те нашао

никада, нигде, да ме држиш за руку

у хујању понора и пометњи мојих звезда!

Једни су узели Знање а други Снагу

таму помно резбарећи

и мале кринке, радост и тугу,

на искварено лице стављајући.

Али не и ја, маске нисам стављао,

радост и тугу иза себе сам бацио,

великодушно сам иза себе бацио

и Снагу и Знање.

Дане своје сабрао сам и остао сам.

Други су рекли: зашто? Нека и он живи

у кући са цвећем и белом вереницом.

Коњи риђи и врани распалили су у мени

бес за другом, сјајнијом Елени!

За другим, тајновитијим јунаштвом жудео сам

и оданде где су ме спутали, невидљиви, појурио сам

пољима да вратим кише

и да осветим крв мртваца мојих несахрањених!

Други су рекли: зашто? Нека и он упозна,

и он, живот у туђим очима.

Туђег ока нисам видео, нисам срео

ништа сем суза у Празнини коју сам загрлио

сем олуја на маини које сам подносио.

Дане своје сабрао сам и нисам те нашао

и оружје сам припасао и сам сам изашао

у хујање понора и пометњу мојих звезда!

Одисеј Елитис (1911-1996)

1.

Ево ме дакле,

створеног за мале Коре и оствра Егејског мора;

љубавник срнина поскока

и посвећеник маслинова лишћа;

сунцопија и акридоубица.

Ево ме насупрот

црне одеће одлучних

и грча празне материце година, што је

чеда своја побацила!

Ваздух ослобађа стихије и гром удара у брда.

Судбино невиних, поново сама, ево те, у Теснацу!

У Теснацу сам руке своје испразнио

и другога блага нисам видео, и за друго благо нисам чуо

осим хладних чесми из којих истичу

Нарови или Зефир или Пољупци.

Свако из свога оружја, рекох:

У Теснацу нарове ћу своје располутити

У Теснацу зефире ћу на стражу поставити

отпустићу старе пољупце јер се моја чежња посветила!

Ваздух ослобађа стихије и гром удара у брда.

Судбино невиних, ти си моја Судбина!

Одисеј Елитис (1911-1996)

АЛИ ПРЕ НЕГО што сам зачуо ветар или музику

које сам склањао да изађем на чистину

(пењао сам се уз бескрајни црвени песак

бришући Историју петом)

рвао сам се с покривачима Оно што сам тражио било је

и невино и трепераво као виноград

и дубоко и без огреботине као друго лице неба

Нешто мало душе у теракоти

Тада рече и би море

И угледах и задивих се

И по њему посеја светове по образу и подобију моме

Камени коњи уздигнутих грива

и спокојне амфоре

и повијени хрптови делфина

Иос Сикинос Серифос Милос

"Свака реч да је ластавица

да ти унесе пролеће у лето" рече

И много маслиновог дрвећа

што кроз руке овејава светлост

да ти се лагано рашири по сну

и много црвчака

које не осећаш

као што не осећаш дамар у руци

али мало воде

да би је Богом сматрао и схватио значење речи њезине

и усамљено дрво

без стада својега

да би га пријатељем учинио

и сазнао његово драгоцено име

оскудно ти је тло под ногама

да не би имао где да рашириш корен

и да би непрекидно продирао у дубину

а небо одозго широко

да би сам читао бесконачност

ОВАЈ

свет мали, свет велики!