ПЕСМА БАРДА - Михаил Јурјевич Љермонтов

1

Дуго сам био у туђем крају,

Дњепарских дружина седи певач,

И ненадано ме, у смирају,

Повуче опет у родно село.

Дођох - с гуслама на рамену -

Загудих песму старих дана...

Но залуд! - наш кнез се не покрену,

Обузет наредбама хана...

2

У пустом пољу, одакле стижу,

Одох, већ оборене главе,

Старачки кораци гамижу

Преко окрвављене траве.

Купе се на разбацане кости

Гомиле звери, птица сивих,

Јер ту је више, Боже опрости,

Убијених него ли живих.

3

И ко би ту песму да груне?

Очајан, трзајем руке,

Дарнувши дрхтаве струне,

Извукох некакве звуке;

Ал` мукну тек што се роде!

Кад би их ко и чуо како,

Пригушен јаук слободе

Његов слух не би тако.

4

Но изненада упита неко

Због чега лијем сузе своје,

Где човек тако слободно живи?

О коме свирам, о ком то појем?

Те речи ме пресекоше -

Пропаде задњи рој нада часних;

Треснух о земљу гусле трошне

И ногама их стапках сасвим.

1830. (М. С.)

ПРЕДСКАЗАЊЕ - Михаил Јурјевич Љермонтов

Доћи ће дан, Русији црни дан,

Кад пашће чак и царски престо сам,

И љубав та, кад биће руљи страна,

И крв и смрт, кад постаће нам храна.

За децу кад, и за невине жене,

Не може мач ни закон да покрене;

Кад кужни смрад од усмрћених тела

Обиђе сам сва наша тужна села,

На сваки миг, да жртве му се дају;

Хараће глад по нашем драгом крају.

Кад румен та обоји воде река,

Сусрешћеш ти и моћног човека -

Кад познаш га, разумећеш ту драму

И схватићеш његову страшну каму:

И држи се! - твој плач и твоји крици

Мамиће смех у очајничкој бици.

И мрачно све, знај, биће тад толико,

Ко његов плашт са узвишеним ликом.

1830. (М. С.)

ЈУТРО НА КАВКАЗУ - Михаил Јурјевич Љермонтов

Свиће - у гори попут дивљег вела

Лебди над шумом измаглица бела;

Подно Кавказа још тишина влада;

Ергела ћути, само река пада.

Тада заруде тек рођене луче,

Одједном стену кроз облак докуче,

И ружичасти потоци потеку,

Разлију светлост на шатре и реку:

Тако у сени девојке скривене

Кад виде младог момка порумене,

Оборе смерно к земљи поглед благ;

Како да беже, кад је лопов драг!...

1830. (М. Ж.)

СТАНСЕ - Михаил Јурјевич Љермонтов

Волим кад се с душом борећ

Девојка црвенит мора:

Тако се пре јаке буре

Вечерња црвени зора.

Волим уздисај у ноћи

На уснама које горе:

Звуци харфе златних жица

Тако с хладним ветром зборе.

Најдраже ми када спазим

Сузу која клизи лако:

Тако гледећ божје муке

Херувим је невин плако.

1830. (К. Т.)

СТРАХОВАЊЕ - Михаил Јурјевич Љермонтов

Плаши се љубави: јер прође,

Прво са својим снима слети,

А убија те кад крај дође,

Ко за трен среће да се свети.

Рецимо, драга исто жели

И да ти руку једног маја...

Године прођу... летач бели

Укаже ти бизину краја...

И сав јад судбе схватиш тужне

Кад из фотеље, већ без снаге,

Гледаш у црте лика ружне

Досадне своје бабе драге.

А кад на прошло мисли твоје

Почну да враћају се редом

И подсетиш се каква младост

Играше на том лицу бледом...

Горе је кад другог имаш,

Лакше - кад сам си смрти предан,

Него два ударца да примаш,

И за два бића патиш један!...

1830. (М. С.)

РУСКА ПЕСМА - Михаил Јурјевич Љермонтов

1.

Пахуље снежне ветар роји,

Што ли се цура лепа боји

Да сама оде

По ведро воде?

Ко поп кад покајника прати,

Та вејавица дугих сати

Пева и траје,

Пас чувар би да некуд бежи,

Гризући ланац, злобно режи

И лаје...

2.

Ал` не ни пасји лавеж ружни,

Нит` вапај вејавице тужни

Страх тако буди

И леди груди:

Драги је умро, стрепи од њега;

Појавиће се, блеђи од снега,

Рећи ће, зао:

"Ти, неверо..." - у снежној хуци

Показаће јој прстен на руци

Што јој га дао.

1930. (М. С.)

МОЈ ДЕМОН - Михаил Јурјевич Љермонтов

Сва зла су њему у природи.

Док лута међ облацима,

Судбоносна му бура годи,

Дубрава шум и река плима.

Међ` листовима жутим, свелим

Његов је престо непокретан;

Ту сред олуја занемелих

Он седи туробан и сетан.

Неповерење усађује,

Невину љубав с мржњом гази,

Све молбе хладно одбацује,

Равнодушан и крв кад спази,

Страстима сузбија жестоким

Сва осећања он висока,

А муза надахнућа кротких

Боји се неземаљског ока.

1829. (Ј. Ј.)