ТВОЈ ГЛАС - Чеслав Милош

Проклињи смрт. Неправедно нам је додељена.

Преклињи богове да ти дају лако умирање.

Ко си, то мало амбиција, похлепности и снова

не заслужује казну дуге агоније.

Не знам само шта можеш учинити, сам, са смрћу других,

деце захваћене ватром, жена погођених сачмом, ослепљених војника,

која траје више дана, сада, ту, поред тебе.

Бездомна је твоја жалост, нема твоја реч,

и бојиш се пресуде због тога што ништа ниси могао.

Беркли, 1968.

ЗАКЛИЊАЊЕ - Чеслав Милош

Леп је људски ум и непобедив.

Ни решетке, ни жица, ни давање књига да се самељу,

Ни осуда на прогонство ништа не могу против њега.

Он у језику установљује опште идеје

И води нам руку, те великим словима пишемо

Истина и Правда, а малим лаж и кривда.

Он изнад онога што јесте уздиже оно што треба да буде,

Непријатељ очајања, пријатељ наде.

Он не зна Грка ни Јеврејина, роба ни господара,

На управу дајући нам заједничко домаћинство света.

Он из прљаве вреве мучених израза

Спасава реченице строге и јасне.

Он нам говори да је све стално ново под сунцем,

Отвара отврдлу руку онога што је већ било.

Лепа и врло млада је Фило-Софија,

И њена савезница поезија у служби Добра.

Природа је једва јуче прослављала њихово рођење,

Вест о томе планинама су донели једнорог и ехо.

Славно ће бити њихово пријатељство, њихово време нема граница.

Њихови непријатељи осудили су себе на уништење.

Беркли, 1968.

ТВРЂЕЊЕ И ОДГОВОР - Чеслав Милош

- Љубав према Богу јесте љубав према себи.

Звезде и мора испуњава најмилије ја

слатко као јастук и сисани палац.

- Било би то неугодно онима што обожавају 

када би цврчак који цврчи у врелој трави

могао ону особину која се зове бити да велича

на општи начин, а не везујући је само за своју личност.

Беркли, 1962.

ИЗВОР - Чеслав Милош

Опет исти сан. Као издубљен у глини кланац реке

И у близини одрони из којих тече прљава вода подлоканих гора.

Глас је говорио: не, није истина да нам штете баре

Удиши запах уљасте мрље на комену што се прелива у дугиним бојама.

Те дигох очи и тамо горе угледах у песку чисти извор.

Идући навише чупао сам травуљину да би поток могао слободно да тече.

Потом ми би жао, јер се извор уливао у песак.

Али он поче опет да избија јаче, и изабра оно што сам ја изабрао.

Швајцарска, 1966.

НА ОБАЛИ - Чеслав Милош

Но и смањивале су се гитаре, али груди, округле или оштре и образи, и гузови, и колена што трче.

Слабила је недовољна суштина, ни ја, она, он, ни мушкарац, жена, нагост само, ништа не моје, наше.

Само смртородни океан што се превртао на песку и под ватром у зениту угледане илузије.

Као онда кад се далеко иза одјека град претвори а не задрже се усне што се приближавају уснама над вином у високи облак.

И мада би Бог морао да плаче због губитка сваке супстанце, и он је равнодушан, јер се ништа није смањило.

Ко, затварајући очи говори себи: једини, тај iste, ipsc, ваје величанство на пустињи?

Гола пета прекорачила је преко његовог чела и поглед не зна се чији одузео је лицу име.

Чује како расте и пуца и у шум се распада талас кроз ухо које не припада њему и које је ничије.

Беркли, 1967.

ХРОНИКА - Чеслав Милош

Еј! Nadelajem detej! И направисмо их, бркатих, са сабљама у чизмама.

Као и лепотица што пишају стојећке, непомично, испод дугх сукања.

Клопарања дрвених точкова, гумна крај магловитих дјермова ми смо засновали.

И државе, од пијаничког замка с кривом кулом, до потока и плота око димљивих кућа.

Да би трајало, болело, уста богова нама сличних истесали смо од најбољег дрвета.

Сребрна срца, сребрне заветне дарове развешали смо на раскршћима, бијући у звона.

Али одмах нас је заклонио облак и прошао и доле је тамо тишина.

Ништа, само севање у провалији, једном неког пролећа или лета.

Плажом иза аутостраде, са штапом, у шеширу шумског пчелара,

Бива да неко од нас иде и посматра њихову голотињу. Хехе!

Sen-Pol-de-Vans, 1967.

РЕЧИ - Чеслав Милош

Сасвим као да је из жагора у ваздуху,

од речи пресипаних лопатом, одмераваних на тоне,

нешто остајало. Али звук уништава звук

и сред буке настаје тишина.

Забележимо да је у себи носио као равнодушност.

Волео је да пије и прича, али кад би му снопкиње

пребацивале што ништа не шаље издавачима, смејао се.

Више је волео те обале, јер исконска силовитост

бива довољна сама себи, и лавеж фока

јесте оно што јесте. Живот задаје смрт,

плима се расипа у пену. Утолико мање илузија.

Било је то као у далеком, врло далеком крају

његовог детињства, када још није знао

да су тамо неки хтели да спасавају своје ја

у ноћима уз свећу додајући реч уз реч.

Беркли, 1964.