ПАСТОРАЛА - Маркабрус

Крај извора сред винограда
где песком ниче трава млада
под стаблом пуним свежег хлада
са круном од новог цвећа
кроз које песма птица пада
њу што ми срећа није рада
затекох саму ту крај врела.

То беше дјева пуна чара
кћер имућнога господара;
веровах да се рад ње ствара
певање птица сјај пролећа
да рад ње беже доба стара
ал` мој предлог сав пун жара
саслуша она невесела.

Лила је сузе с пуно сете
из прса јој се уздах сплете:
"Христе, због ваше моћ свете
снашла је мене та несрећа;
подносим тако патње клете
јер храбре су нам пошле чете
да за вас чине славна дела."

"Са њима оде и мој мили
племенити богат сав у свили
те отад моје срце цвили
јер на њега се увек сећа.
Ја кунем Цара што о сили
снева и води рат немили
те туга сву ме обузела."

Кад зачух њене неспокоје
крај врела рекох речи своје:
"Лепојко, чувај свеже боје
јер њих плач неће да увећа;
нека се бриге ту не роје
јер Бог што лисјем ови хвоје
даће ти оног ког си хтела."

"Витеже врли знам да мене
чекају сласти неслућене
на другом свету усред сене
где чак и грешне чека срећа.
Ал` овде залуд траже зене
оног за којим биће вене
те живим као занемела." 

НАЈБОЉИ ЉУБАВНИК - Гијом Девети Аквитански (1071-1126)

Написаћу песму док сним
и ходим под сунцем тим.
Дама има с језиком злим,
њих знам ја:
њих срцима што витешким
задају зла.

Дама чини смртни грех
витезу часном кратећ век
а којој монах ил` поп је лек
луда је ту;
спржити треба уз суд прек
угарком њу!

Оверњом из Лимузена
ходих сам и као сена:
сретох жену шјор Гарена
и Бернарову;
поздравише ме тог трена
по њихову.

Једна ми тад слог по слог:
"О хаџијо чувао те Бог,
види се да си отмен род
то мој је суд
ал` видимо сред света тог
многи је луд."

Чујте какво би ми слово:
не рекох ни оно ни ово
нисам ништа друго сков`о
до одзив знан:
"Бабариол бабариол
бабаријан!"

Тад Агнес Ермеси овлаш:
"Таквог тражиле смо баш.
Сестро нек буде гост наш
јер скроз је нем
и мало приглуп, да то знаш,
тврдити смем."

Једна ме под вел узе већ
смести ме у собу уз пећ.
Беше ми лепо морам рећ
уз цура пар
и ја се грејах мотрећ све
ћумура жар.

Друга ми петла сласног да
знајте би већи него два
а одсутна послуга сва
само нас троје;
папрен би сос и вино с дна
и хлеб од проје.

"Сестро ово лукав је створ
и од нас он крије свој збор:
нек ступи мачор у наш двор
јер сад је час:
да збори неће бити спор
лаже ли нас."

Сестро Агнеса оде по звер
и грд мачор уђе кроз двер
кад му видех брке и реп
обли ме зној
готово прав изгубих смер
и понос свој.

Пошто се сврши гозбе рок
свукох се следећ њихов ток;
с леђа ми мачка ставише тог
зла и клета;
једна га пусти низ мој бок
све до пета.

Повуче за реп у доба то
мачка што ме огреба зло:
рана ми задаше тад сто
и још више;
ал` мучење сам подн`о сво
не може тише.

"Сестро" Агнеса Ермесени
"нем је чини се све мени;
сестро купка нек се пени
док је у њој."
Осам и више дана пребдих
у пећи тој.

Узех њих како ћете чут:
сто осамдесет осам пута
да скоро сломих опут крут
и сваки крак
а јад свој не знам рећи ту
тако би јак.

Јад свој вам не знам рећи ту
тако би јак. 

ОПРОШТАЈНА ПЕСМА - Гијом Девети Аквитански (1071-1126)

Још осећам жељу дугу
да искажем своју тугу
јер љубавног губи слугу
Поату са Лимузеном.

У изгнанство идем сада
сред погибли и сред јада
остављам свог сина млада
ком суседи прете злом.

О како сам препун патње
док напуштам свој Поатје!
Мој посед Фолкону дат је
и земља да влада њом.

Ако Фолкон помоћ не да,
ни краљ око тих поседа,
мог сина ће снаћи беда
јер хуље ће напаст дом.

Не буде ли мудар јако
када будем ја одмак`о
напашће га сви опако
јер млад је и нежан к том.

Опрост молим сад од ближњих
због неправди мојих силних
и за Христа молбу шчиних
на романском и латинском.

Сласт и храброст собом водих
ал` сад ми с растат од њих
тешитељу душа болних
долазим пред златни трон.

Бејах љубазан и бодар;
ал` сад брани то Господар;
претежак ми је мој товар,
тако близу је мој слом.

Пуштам сада ја све сласти
живот витешки пун части
пред Господом ја ћу пасти
да ме у Рај прими Он.

Пријатеље молим још ту
да ми мртвом дају пошту
јер срех радост и милошту
ја увек на путу свом.

Пуштам радост и милошту
крзна славља и свој дом.

У БЛАГОСТИ - Гијом Девети Аквитански (1071-1126)

У благости нових дана
сва је шума разлистана
пој птица је пун милине
свака своју песму пева
добро је кад свако брине
за оно о чему снева.

Ал` од оних срећних страна
нема вести до мог стана
срце бије без ведрине
а мој корак још оклева
желим мира и тишине
да уживам после гнева.

Наша љубав исто мине
као цветак из долине
на који се киша слева
ноћу над њим пада слана
све до јутра кад огрева
сунце изнад цветних грана.

Памтим јутро кад љутине
неста к`о прах кад се вине
прстен добих тога днева
тад ми љубав би задана
о да живим, да ми дјева
вечно буде милована!

Знам неће ме клетве њине
сад раздвојит од Једине
те речи су као плева
речи вечних сиротана
сваки од њих љубав снева
ал` само је нама знана.

ПЕСМА О НИЧЕМУ - Гијом Девети Аквитански (1071-1126)

Од ничег правим песме склад
нити за себе нит за град
за љубав нит за живот млад
јер песму ту
смислих на коњу док сам тад
јахао у сну.

Ја не знам свог рођења кут
нисам ни ведар нити љут
ни необичан нити крут;
шта могу ту
што рођен сам уз месец жут
где жита зру.

Не знам да л` бдијем ил` је сан
не знам ма рекли да је дан;
скоро ми срце скочи ван
с болом у дну:
о њему као да миш је вран
бринем се ту!

Болан сам, слутим удес прек
не знам шта могу чути тек
од лечника ћу тражит лек
ако је ту:
добар је ако спаси век
слаб, ако мру.

Драгану имам, њен лик драг
не видех још нит имам траг
не добих од ње поглед благ
ни претњу сву;
не пустих никад на свој праг
светину злу!

Не видех ал` је љубим ја
нит добра беше нити зла
не знам је ал` ми срећа сја
јер волим њу
она је красна часна сва
на земном тлу. 

ПРОЛЕЋНА ЉУБАВНА ПЕСМА - Гијом Девети Аквитански (1071-1126)

Кад видим како буја цвеће

кад цвате грмље и дрвеће

врела све чишћа, реке веће

а ветар плах

схватам што свако нове среће

осети мах.

Од Амора се срце скрива

јер он ме ретко кад дарива

све строжи он за мене бива

иако знах

да пресрећан је ког облива

његов благи дах.

Са мном је увек тако било

не добих што ми беше мило

стог сломило се моје крило

о сав тај страх

јер схвати срце некад чило:

"Све је тек прах."

Стог видим да ми нема лека

јер чезнем блага предалека

чак пословица има нека

коју зна свак:

"Ко пун стрпљења зна да чека

чврст је и јак."

Никоме Амор сласти не да

ако се њему сав не преда

још мора странца и суседа

да служи чак,

и према свима из свог реда

да буде благ.

Ко воли мора тих да буде

да покорно све слуша људе

да буде поред све пожуде

свакоме драг

да сваке речи зле и худе

уништи траг.

Знам да од ове песме моје

мудрији неко постао је:

ту правилно све строфе стоје

ја ред им дах

и мелодију још рад које

хвалим се сад.

ИЗНЕВЕРЕНА ДАМА - Грофица од Дија (активна око 1200)

Обузе ме јад  и језа

због витеза што би ми драг,

и оставити желим траг

како снажна та би веза;

сад сам издана сирота

јер он моју љубав неће

то је зло ми од свих веће

које мрви ме и мота.

Хтела ја бих свог витеза

да ноћу мој пређе праг

да у мом загрљају наг

сласт осети што и не зна;

више имам ја милота

нег Флорис* за своје Цвеће

он држи кључ моје среће,

срца, вида и живота.

Леп драгане, благ и прави

кад ми бићете у моћи?

да спим с вама једне ноћи

да вам целов дам љубави!

Знајте жеља ми је врела

да сте ту на месту мужа

коме прилика се пружа

чинит све што будем хтела.

*Флорис, један од познатих средњевековних љубавника.

Цвеће, у преводу, замењује име његове драге.