ДА СУ МЕНИ ОЧИ ТВОЈЕ... - Јован Илић (1823-1901)

Да су мени очи твоје,
Звездама бих пркосио,
Нит` би сунце пожелио,
Да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,
Ма с` у њима растопио,
Ја бих опет срећан био,
Да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,
Волео бих нег` све благо
Нег` камење сјајно драго!

Рај би само прегорео,
У њима бих слатко мрео,
Да су мени очи твоје!

О ПРСТЕНУ - Васа Живковић (1819-1891)

Зар да други оно љуби
Што је мени свето било,
Зар да моја душа губи
Сад па навек благо мило?

Ја у ноћи и на дану,
И у љупкој хлада сенки,
И на јави и на сану
Мишљах - сањах све о Ленки.

У сну срећан љубих милу,
Љубих страсно дојке њене,
На чистом јој лежах крилу,
Нагрлих се драге жене.

Па да други отму благо,
Моје благо које љубим,
Зар да што ми беше драго,
Уједанпут сад изгубим!

Ах! јеси ли моја била?...
Бог би знао срце твоје,
Ти си свагда мисли крила,
Тајне пуне мисли своје.

Ти не мариш љубит мене,
Смућен да сам и не пазиш;
Видиш како цветак вене,
Па га јоште ногом газиш.

Цветак вене и умире.
Па и опет ногу љуби,
Што га гњечи и сатире,
Што му радост на век уби.

САКРИЈ БЛЕДЕ ТВОЈЕ ЗРАКЕ... - Јован Стерија Поповић (1806-1856)

Сакриј бледе твоје зраке,
О светило месеца!
Тиха ноћи, прими тајну
Уцвељеног мог серца.

И ти, ветре, носи драги
Горки овај уздисај,
Носи речи и потајно
У серце јој уливај.

Дањом тужим у тајности
Кријућ серца мога страст,
Тежим к ноћи, гди ћу сузе
Слободније ронити.

Да сујетне моје жеље!
Без ње нема живота,
Без ње цео је свет пустиња
И сва земља тамница.

О, врати се, зраче дана,
И хоризонт осветли,
Волим видит моју драгу
И у себи тужити.

СПОМЕН - Спиридон Јовић (1801-1836)

Сећаш ли се оног сата
Кад си мени око врата
Беле руке савила,
И кријући твоје лице
Мени поне нехотице
Твоју љубав открила?

Сећаш ли се оног јада
Кад глас дође изненада,
Ко из ведра неба гром,
Да ја морам одлазити,
Тебе, драгу, оставити,
И мој возљубљени дом?

Суза засја у твом оку
И возбуди предубоку
Рану тужну срца мог;
Рећи ништа ти не могох,
Жалост нема речи млого,
Питај само срца твог.

Откад с тобом се опростих,
Одрекох се све радости,
Празан ми је цео свет,
Јер без тебе нема мене,
Ка`но што без росе вене
У ливади млади цвет.

Кад ће опет данак доћи
Да ће моји јади проћи,
Скопнит мога срца лед!
Кад ћу опет сретан бити,
С нежностју те загрлити,
Сркат с твојих уста мед!

У МЕСТУ ПРИЈАТНОМ, ТИХОЈ ПУСТИЊИ - Милован Видаковић (1780-1841)

У месту пријатном, тихој пустињи,
Гди славуји поју, шума зелени,
У жалости погружен и света удаљен
Сузе проливам.

Уједињеније пита моју жалост,
Нити сердце зна за моју другу радост,
Око мене сад сви предмети весели
Са мном тугују.

Они исти птични гласи умилни
С којима се сваки срећан весели
Нису већ за мене; јер ми сердце вене
За мојом љубезном.

На первом степену мога живота
Жалост ме посети, и баш до гроба
Хоће да ме прати, док не преда смерти
У руке хладне.

ЉУБОВИ - Михаило Витковић (1778-1829)

Пуста љубов шта учини,
По мом сердцу шта почини!
Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју попра до дна.

Немам места, немам стана,
Ходим, бродим по свих страна:
Сам сам, нит` ме когод дира,
Ал` ја опет не находим мира.

Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.
Душа клоне, сердце пишти,
И ја не смем казат гди ме тишти.

Иштем, просим свуд забави,
Да ми сердце заборави
Ону која ме пленила,
Ал` све всује, не да љубве сила.

Што је више смећем с ума,
То ме више дође с пута,
Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.

Или без ње или с њоме,
Тешко бедном сердцу моме!
При састанку тајно стењем,
При растанку плачем, гинем, венем.

Други кој` у љубви страда,
Он се добром концу нада;
Ал` ја љубим без надежде,
Драгу моју други сојуз веже.

Љуби, терпи, сердце моје,
То је јадно стање твоје;
Другом се ружа румени,
Мени с` тавни пелен, ах, зелени.

СНУ - Јован Пачић (1771-1849)

Сне, о мирне, влажне, тавно-мрачне ноћи,
Болним снагодавни, блажајши сине!
Твоја сласт нам чини све да зло нас мине,
Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?

Живот опор без тебе је у тесноћи;
Сердце не мож` тужно ни да одумине,
Словом једним: надежда му не просине;
Без тебе сам јадан, скорбан у бесноћи.

Слети, растри тавна сверху мене крила;
Дај ми покој, снит от драге ми поклони:
Сновиђења теб` у руку сладка јесу.

Тек у сну ми љуба наклоњена била,
Сне, противно теби, молим, све уклони,
Да на сан ми твоје силе њу донесу.