A DAY-DREAM - Светислав Стефановић

Расклопљена Дантова Vita Nuova 
Лежи ми у крилу. Ти си је читала,
Док ти душа поста плен чежњивих снова.
Сад остављаш књигу, па си се предала.

Будноме сањању. Усном и погледом
За далеком неком тајном слашћу жудиш.
И, седећ ко вила међу грањем, бледом
Руком грлиш грану, а прстима блудиш

Ко по тајанственој некој виолини.
Занета си ко да слушаш рајске гласе,
а чежњи ти цела природа отпева:

Па се тобом сад и она цела чини
Као сан Пречисте Девице, која се
слутњом Благовести скорашњих осмева.

ПИТАЊЕ - Светислав Стефановић

Одузетих ногу, накажено тело,
Са рукама као у мртваца сувим,
Без моћи да живи при срцима глувим,
Без снаге да створи сам себи опело,

Живи од љубави и Бога и људи.
А свакога дана гласом ко из гроба
Молио би смерно до у неко одба -
Ко би хтео стати на пут такој жуди! -

На двор га изнесу да сит дише неба,
Оног неба чистог, широкога, сјајног,
Слободнога неба, божјега, бескрајног!

Ја се питах тада: Зар тако много треба,
Па да човек буде тако жедан Бога,
Да љубављу живи, лишен свега свога?

ЈЕДНА СУГЕСТИЈА - Светислав Стефановић

Летњи да, ал хладан, пун влаге, облака,
Осећам с језом силу више ћуди,
У часу овом, место жеге, студи.
Згрчена гомила снуждених сељака,

Болести, рана, прљавштине пуна,
А с неким страхом побожним у груди!
Пред њима луда знаница им блуди,
На глави јој од цвећа дивља круна.

И кука, плаче, гласом монотоним
О својој беди, о спасу у смрти
У оном бунару. Њезин глас тај крти

Гле, да и мени и људима оним
Натура: да смо неком ћуди снажном,
Ко у бунару узаном и влажном.

ОБНОВЉЕЊЕ - Светислав Стефановић

Сишем до дна песму младости и цвета.
Као меки, цветни снег јабуке ране,
Што ми тихи ветри, љубећ сочне гране,
Доносе; с музиком младости и цвета.

Валом заборава топим горке дане.
Ко пупољад млада што за сунцем жуди,
Без свести о лањском мразу и о студи,
Чезнем: ко да нисам позно горке дане.

И осећам: све што ми душа сања,
Из гроба се неког испотајно диже,
Где још гори чежњом неке свете кости.

Дишем мирис мртвих у часу цветања.
Док с духом незнао блиским мени стиже
С пупољака сочних музика младости.

ПРОЛЕЋЕ - Светислав Стефановић

 Др П. Боти

Мирише земља сочна, свежа, једра.
Све клија, пупи. Свуд струјање, врење.
Чисто се види, где земљи из недара
Живот кроз жиле сише подмлађене.

Под јендим храстом лего сам на траву
И слушам како шушти, пуцка, струји.
Пучину гледам неба бистру, плаву
Док рана пчела негде близу зуји.

А сунце лије, точи зраке вреле.
Под жаром им ја сањам усред јаве,
И пред собом већ слутим воћке зреле
И шарен ћилим цветова и траве.

И осећам ко да сам с храстом једно:
Кроз жиле ко да сишем подмлађење;
И као да ми крави срце ледно
Од праотачког до најмлађег гроба.

И осећам кроз мене како бије
Дах тајни оних, што ће за мном стићи,
Будућност даљина што још брижно крије.
У пупољку се то буде цветићи.

И у час овај пролетњи и млади,
Док свуда пуцка, шушти, струји врење,
Ја осећам како у мени ради
Живота светског вечно подмлађење.

Ко дрвеће и моја душа пупи
И са блаженством сан стварања снива.
О расти душо, пуштај жиле, упи
Све сокове, из којих живот бива.

СИНОВИ СУНЦА! - Светислав Стефановић

С очима још влажним од сањиве росе
И образа модрих с пољубаца ноћи,
Од грљења њеног умршене косе,
Окупани у сну чаробном мирису -
Пробудимо се на далеком вису,
Синови сунца!

Око нас још свуда гробље свих долина
И сан свих ствари и пустиња таме
И ћутање сиво небеских висина,
Тек у нашој души што блес зоре плане,
И пре нег на небу нек у нама сване,
Синови сунца!

Ни бора ни јеле, само крши голи,
Смрт и живот гину у тим самоћама,
И срца нам која бол свачији боли,
Што су безброј пута живела и мрела
Нек се младом сунцу ту расклопе цела,
Синови сунца!

Наша срца прва нек поздраве сунце,
Раније од орла што се небу диже;
И зрак задњи кад све остави врхунце,
Нека наше очи још блес његов бије
И кроз ноћи наше сан сунчани лије,
Синови сунца!

Кроз све очи наше жедно раширене
Нек потеку реке небеснога злата,
Да ускипи срце од ватрене пене
И да провре њиме свака капља крви -
О вечно последњи и вечито први
Синови сунца!

ГЛАС ЗЕМЉЕ - Светислав Стефановић

У глухо доба кад глас неба трне
И живот звезда гробним мраком тавни,
Осећам ко да преко даљина равни
Нечујно струји душа земље црне.

Уздах исконских жеља земних груди!
Струји ко сенка успомена тавни`,
Ил` шум тишина меком маглом плавни,
Ил` звук откинут што бескрајем блуди

Од неке звезде давно угашене.
Том струјом све ми чежње потопљене,
Све тамне чежње вечности, бескраја.

И ко ноћ ова жудна сунца, сјаја,
Мада га вечно ка заходу креће -
Ја тражим Бога, за пусто распеће.