ОПРОШТАЈНА - Никола Јонков Вапцаров

мојој жени

Понекад ћу ти долазити у сну
као гост нежељен и незван.
Не остављај ме ти на путу ван -
на вратима ти не спуштај засун.

Улазићу тихо. Мирно ћу да седам.
Поглед ће кроз мрак до тебе стићи.
Кад се наситим да те гледам,
пољубићу те и отићи.

АНТЕНЕ - Никола Јонков Вапцаров

Кроз студен антене звоне.
Над њима ниски облаци покисли.
И ја сам без сна, а без сна и оне -
ошамућене од новости и мисли.

Као оса ми у ухо зуј љути стреса
глас глупог злог пропагатора.
Блеснуће моје очи од беса
и окренућу дугме кондензатора;

пловићу кроз маглу саксофона
и црнкиње, што рески ритам воде,
њихаће крупним бедрима она...
Зар си то ти, људски роде?

Као да се у тропском крају,
под куполом тор неба у жару,
црнци једино и рађају
да буду егзотични декор у бару.

Бајаги нам живот глатко тече
као Дунав кроз равницу свечан -
само раскрилиш свој црни перчин
и утркујеш се са пролећем.

Но чуј како кроз студен звоне
ноћас антене звоном који боде!
И ја сам без сна, без сна су и оне
а бићеш без сна и ти, људски роде.

ИЛИНДАНСКА - Никола Јонков Вапцаров

Кривица није била наша,
кривица је била туђа,
и туђи су прсти тада
стотонску кривњу створили.
Али кад буде дошао час,
све ћемо испричати редом,
кад питају нас,
мајци историји.

Почели су прљавим прстима
народу душу да гњече немилице,
али је гнев био такав у прсима
да су успели сакрити истинско лице

и своје њушке зверске у јагњеће коже,
као лицемери прљавог заната.
Али дан долази да може
свако да им у њушке хитне прегршт блата.

Почела је буна.
И не бисмо свикли
да склонимо груди. -
Нисмо поклекли!

већ смо
крвљу
обичних људи
Илиндану
своје изрекли!

Шта можете да кажете на то?
Тражићете и ту руско злато?
У Крушеву феуд још крв сише
и какав скок! -
Републику изградише!

 А беху млади као и ми сада,
били су као и ми - клети.
Борили се,
мрели су без јада,
као што ћемо
и ми сутра
мрети.

Пали су многи, али за њима не тулим.
Доћи ће нови, кроз дим и гареж.
Види овога. Види - то је Питу Гули,
а ти? Ти си сигурно Карев...

И ако треба парола - биће!
До месеца ће бити плакате.
Слободу хоћемо
не,
не протекторате!

ИСТОРИЈА - Никола Јонков Вапцаров

Шта ћеш нам пружити, историјо,
са својих страница жутих.
Ми бесмо незнани људи
из фабрика и канцеларија,

били смо сељани који
миришу на лук и скиснуто
и под брковима свиснутим
псују живот љутито.

Да ли ће нам бар бити признато
да смо те догађајима наситили,
да смо те напојили богато
крвљу коју смо пролили.

Оцртаћеш само контуре бледе
а унутра - празнина сама,
и нико неће да исприповеда
каква је проста људска драма.

Песници ће уздисати
кроз стихове смисла скрита
а нико неће написати
о муци нашој кроз простор што скита.

Живот ли то беше - да га опишеш?
Живот ли то беше - да га отвориш?
Ако га отвориш, он ће да мирише
на отров који горко гори.

За плотом смо се рађали
у заветрини што нас чува,
а матере нам влажне лежале
и гризле своја уста сува.

Мрели смо ко мухе у јесен,
задушнички је глас у жене ушао,
извртале су плач у песме
али их је само коров слушао.

Ми, који остасмо - нас мало,
зној смо цедили из ока,
радили смо шта би нам се дало,
радили смо као стока.

Очеви су мудровали круто
"И биће тако, јер је тако било..."
Ми смо пљували љуто
ту мудрост глупу и гњилу.

Напуштали смо софре посне
и ишли далеким светом
да нас неке нада косне
лепотом и светлом.

О, како би се од чекања напрегли
у кафанама ноћобдија.
И тек бисмо касно легли
уз задње вести са радија.

О, како су нас наде љуљушкале!...
Под ниским је небом свелим
ваздух ужарен шушкао...
"Не могу више! Не желим!...

У књигама озбиљних издања
испод сваког слова и ретка
вриштаће наша страдања
искежена попут метка -

јер нас је живот гадно
млатио тешких шапа
право у грло гладно
па нам је језик храпав.

И стихови које пишемо
кратећи свој сан уморни
парфемом се одишу,
кратки су и суморни.

За патњу - нећемо награде
не требамо ни слике наше
у књигама што грамате
кроз векове згомилаше.

Но причај о нама уз речи просте
људима који ће се тек створити,
који ће знати да опросте
јер смо се знали борити.

ЕПОХА - Никола Јонков Вапцаров

Машине,
челик,
машине
и уље, и пара
и смрад.
Бетонски димњаци - стрче у висине.
У потлеушама - аветињска глад.

У Мексику жито се пушта
у огњишта, у парну машину.
А робљу, испуцалих уста,
док га скупи дани мину.
Грме елеватори.
Бодро
песницом
мотор
удари
време у старе
вилице.

Човек кида "зачарани круг"
и лети брже
од слободне птице.
Али му живот ипак није друг.

Живот нам без милости веже
крила ужадима злости.
Хвата нас у отровне вреже
своје старе зарђалости.

И жедни узлет стиска
небо челично горе.
А доле се с мржњом тиска
тамно људско море.

Узалуд братство тражиш у ствари -
живот ти стане за врат.
Живот - развратник стари,
цинично одговара: - Рат! -
Рат!
А милиони гладних?
Рат!

А бесциљна смрт?
А то што смо млади
и желимо да променимо свет?

Епоха дивље жестока,
хита лудим летом.
Узаврела челична епоха
пред новим светом.

ПЕСМА ЖЕНЕ - Никола Јонков Вапцаров

Данас пусти спокој
нашу малу кућу хвата.
Преста број, мили мој,
а тебе нема да се вратиш.

Молила смам и плакала,
ти ме ниси услишио.
Пошао си. У собу је пала
тишина и загушљивост.

Само слушах како бије
моје срце устрептало,
пружих руке ко да није
твоје лице већ нестало...

Љубоморим, Фернандесе,
мрзим чак и реч "слобода"
што те зграби и однесе
тако нагло, као вода.

Можда си у праву, јел да?
Можда си у праву, мили,
али бол ми ништа не да
и тешка је, тешка ми је

пустош страшна, ништа више,
а соба наша празан храм.
Улазна се врата залупише.
Нећеш се вратити. Знам.

САН - Никола Јонков Вапцаров

- Лори, не спаваш?
Чујеш ли, Лори?
"Тише, сагни главу! Ту су, ван,
на педаљ од нас, не говори!" 
- Лори, сањао сам тако диван сан!...

Чекај... како оно беше?... Овако...
Рат завршен... Схваташ, зар не?
У нашим рукама је све,
Лори, зар није тако?

Радим опет у фабрици. А то
ко иста фабрика, машине исте,
но делови им блистају ко злато.
Некако су више, моћније и чисте.

У њој, Лори, ти све контролишеш.
Кажеш: "Данас хоћу норму - триста!"
"Важи, пријатељу, биће и више!"
А осмех нам обојици блиста.

А напољу се свод надима!...
Блешти небо, ваздух се зари.
И дишеш, дишеш пуним грудима
и сам не верујеш да си онај стари.

Лори погледа у очи друга
(детињом искром оне кресе)
и рече, бајаги се руга:
"Какакв си ти маштар, Фернандесе!"

Звезде трну на истоку. Са запада
одступа мрак
без строја.
Сигнал боја, јуришни знак!
Почетак напада...