четвртак, 12. децембар 2013.

ЉУБАВНА - Никола Јонков Вапцаров

Као бетонски блок над нама
виси барутне претње знамен.
Душе нам реже: - Рат!
У души метеж, крв и пламен.

Ја тај метеж видим сада
сред фабрика и димњака,
у сутону са запада
и у небу без облака.

У те дане, ти пресуди,
кад нам обруч стежу жесток,
грех ли чинимо што ми груди
још за љубав таје место.

Да ли грех је што без речи
у тутњави што нас сколи
сред рафала и картеча
мислим на њу: - Још је волим!...

Да, сигурно, свет је мали,
нашој љубави је тесан,
зато с погледом у даљи
пишем тако малу песму.

ЛОЖАЧКОИНТЕЛИГЕНТСКА - Никола Јонков Вапцаров

Снено
шине клопарају.
Од умора
нема лека.
Неко би уздахнуо:
"Не очекуј..."
Не! Очекујем!
Свет ме чека.

Знам своје место
у животу
и нећу га
узалуд дати.
Часно ћу умрети
као радник
у боју
за хлеб и слободу.

ЗЕМЉА - Никола Јонков Вапцаров

Ова земља
по којој корачам ја,
ова земља
коју пролећни ветар буди,
ова земља - није земља моја.
Ова је земља,
опростите, туђа.

Пођем рано.
Фабричким се друмом
тискају
рубашке
без броја.
А спојени смо ми
и срцем и умом
али... земља, осећам, није моја.
Над мојом се земљом
у пролеће
светлост лије,
громким
водопадом
сунце
на њу
слеће.

Осећаш дубоко
срце земље бије
и скоком расте
небројано цвеће.
Над мојом земљом
до неба
допире Пирин.

И борје у бури
илинданске песме пева,
над Охридом је лазур и
простран и сињ
а ниже обала
Егеја снева.

Сећам се само.
И ево надире крв
у срцу
дирнутом и нежном...
Земљо моја, предивног лица!
Напојена крвљу
и разљуљана
од метежа.

ДОМОВИНА - Никола Јонков Вапцаров

Над тобом Пирин
диже гранит
у сиву маглу свит.
Орли врх села бедних
шире крила
и ала у пољу урла.

А беху године
кад су ме невино
љуљали празни сни.
Живот беше ведар
и лаган,
живот беше штедар
и песма беше ти.

Но ето -
прођох
кроз дим
кроз уље
и машине,
прођох кроз
муке и покоре -
свуда где се
за хлеб боре.

И нешто се сломи
у мени.
Застењах од бола
али без излаза бех.
Натраг погледам
и пљунем злобно
и на тебе
и на живот сам.

Сад си ми блиска,
и од мајке дража.
Но данас ме прска
залуд проливена крв,
у сну ме гуши
улични крвави двобој
твојих хероја
плаћених туђим златом...
Тешка је, Домовино,
кошмарно тешка
та крв топла
и питаћу те -
је ли све то
због тебе било нужно,
реци ми?

Свуда мрак.
И у мраку - робија и гроб.
Глад.
Столећима си уназад.
А негде живот пулсира.
Расту
фабрике,
зује пропелери...
А мој народ
ради,
умире,
као у дубокој
бронзаној ери.

Ја те опет волим, Домовино,
јер су синови твоји Гоце и Даме,
јер сам израстао,
јер сам стасао у теби.
и носим у срцу младом
бурни знамен
и вечну наду
свих без крова и хлеба.

ПЕСМА О ЧОВЕКУ - Никола Јонков Вапцаров

Споримо
ја и дама
око теме:
"Човек и ново време."
А дама бритка, знате -
ногама лупа, нервира се
чак плаче.
Пљуска ме грајом
ко потоцима блата
и тучом речи
од лавине јаче.
"Станите - кажем - станите,
нека..."
Она ме прекида љутито:
- Ах, молим, престаните!
Ја мрзим човека.
Не заслужује да га штитите.
Читала сам како је неко
сасекао секиром
сасекао свог брата, човека.
Опрао се, у цркву отишао
с миром
и... затим му је одлакнуло. -
Претрнух збуњен. Стиснуше се груди.
Али мени
није јака страна
теорија,
и рекох да полако
без злобе,
као људи
видимо каква је то историја.
Догађај се збио у селу Могилу.
Отац је
сакрио ћуп новца.
Син нањушио,
узео на силу,
а затим уцмекао оца.
Али за месец
или за мање
открила га власт и... суд, друже.
А на суду
не тапшу раме, -
досудили му уже.
Најпре затвор злочиначком
злотвору
проклет био во вијеки вејка.
Али се намери на људе у затвору
и поста човек.

Не знам како
је саздан
Не знам од каквог 
је теста
али свој усуд
јасније но дан
он схвати из некакве песме.

Приповедао је затим:
"Бре, шта ми је било,
тек - ето ми
вешала.
Гладујеш,
патиш
од зала
и грешком ступиш на гњило.
И чекаш као у кланици
слеђен,
вртиш се, у очима -
нож што коље.
Лоше је,
ех, лоше је
свет уређен.
А може, може боље..."

Запевао би тада
речи своје песме.
Запевао би тихо и полако.
Пред њим
прекрасан
живот блесне
и он усни
осмехнут
тако...
Но у ходнику
шапућу тихо сред тмине.
Па трен сасвим тих.
Неко врата полако одшкрине.
Људи. Стражар иза њих.

Неко му из групе
плахо и суво
рече:
"Хајде, полази".
Гледају људи
тупо и глуво
влагу што са зида слази.

Онај у постељи
намах схвати
да је свршено са њим.
Орошеног се чела лати
и погледа их оком звери
злим.

Али полако
схвати исто
да мрет се мора,
што би страх обро.
У души му поста
светло и чисто
- Да пођемо? - рече
- Добро.
Пошао је. За њим су пошли
остали
и студ су неки осећали
који је однекуд баздио.
Стражар помисли:
"Да што пре виси...
Добрано си, брате, забраздио."

У ходнику
шапућу тихо у тмини.
Мрак се у кутовима таји.
У дворишту на чистини
већ зора сјаји,
а у висини
Човек је видео зору
у којој
се звезда купа у блеску
и мислио је божји роб
на своју тешку
људску,
жестоку,
безоку
коб.

"Она је - коб моја - готова,
висићу о ужету.
Ваљда је готово са мном већ?
Али живот ће бити
на овом свету
лепши од песме и пролећа..."
Код мисли о песми
нечег се сетио.
У очима му је плам расцветао.

Насмешио се топло, широко
и светло,
отргао се и запевао.
Мислите да је можда
овде реч
о врсти хистеричног испада?
Мислите
шта год хоћете, већ,
но, драга моја, грешите и сада.
Човек је мирно, онако -
реч по реч
и чврсто водио песму.

Они су гледали
безумно
без даха,
гледали су га пуни страха.
Чак је и затвор
задрхтао од страве,
и мрак се препао ко ђаво.
Насмејане звезде изнад главе
викнуше:
"Човече, браво!"

Остало је јасно. Уже
вешто
око врата
па смрт и тама.
Али тамо, у модрини
међ уснама
било је нешто -
песма је отуд допирала.

И овде почиње расплет, значи.
Шта мислиш, читаоче, реци? -
Јадна је дама почела да плаче,
у трансу је почела да јечи:
"Ужас, ужас" - Причате
као
да сте видели то све!...
Какав сад па ужас?! -
Човек певао. -
А то је дивно, зар не? 

ПИСМО - Никола Јонков Вапцаров

Сећаш ли се
мора и машина
и тамница пуних
тмине густе?
И чежње што нас је вукла
пут Филипина,
и крупних звезда
изнад Фамагусте?

Сећаш ли се бар једног морнара
без погледа упртог у страну
која у умирућем дану
далеко дах тропски ствара?

Сећаш ли се како су
стале да се хладе
у нама, без помоћи и лека,
последње наде
у веру
у добро
и у човека,
у романтику
и у чежње
пусте?

Сећаш ли се
како су нас брзо
ухватили у клопку живота?
Схватили смо.
Касно.
Већ смо били спутани жестоко.
Као зверима у кафезу
очи су нам
светлуцале од глади
и тражиле су
и молиле милост.
А бисмо млади,
бисмо тако млади!...

А затим... Затим...
нека мржња груба
поче из дна да нам срца куша.
Као гангрена,
не, као губа
расла је она
на гробу наших душа,
плела је своје свирепе мреже
пустоши
и безнађа мразног,
бубрила у крви,
претњу дигла дану,
а беше рано, беше јако рано...

А тамо -
високо у небу
суну
опет чудан трепет галебових крила.
Блистало је опет
небо у лискуну
пучина је опет
бескрајна нам била,
опет су се на обзорју меком
губила кроз вече
једра иза хрида
и нестајале катарке далеко -
али ми већ бесмо без очињег вида.
Све је то за мене прошлост пуста.
Али делили смо ми наш сламни одар
и желим да чујеш из мојих уста
да опет верујем и да сам бодар.

То је оно ново што ми не да више
да себи метак
просвирам
кроз чело.
Оно злобу у срцу
трансформише
у једну борбу
што данас
кључа
врело.

И оно ће да нам врати Филипине
и крупне звезде
изнад Фамагусте
и радост
замрлу у срцу
и нашу мртву љубав за машине
и плави бескрај пучине на сунцу
кад се топли ветри спусте.

Сад је ноћ.
Машина одбројава
ритмично
кроз вале топле вере.
Да знаш како живот обожавам
и како мрзим
празне
химере...

Мени је јасно, као дан што ће да сване -
лед ћемо главама пробити.
И сунце ће на хоризонту
таме,
да, наше ће
јарко
сунце
осванути.

И нека ми као лептирима малим
опрљи крила
та последња зора.
Нити ћу да се вајкам
нити да се жалим
јер ипак знам,
умрети се мора.

Но да умреш
кад се клони
земља
отровне плесни
весма,
кад ускршћу милиони
то је песма,
да, то је песма!


ВЕРА - Никола Јонков Вапцаров

Ето - ја дишем,
радим,
живим
и стихове пишем
(како знам и умем).
Гледамо се ја и живот
испод ока, строго
и борим се са њим
колико могу.

Ја и живот смо у спору
али не мисли
да мрзим живот.
Напротив, напротив!
Чак и да мрем
тај живот клет
челичних грубих шапа
волећу опет!
Волећу опет!

Рецимо, намакну ми
омчу
и кажу:
"Ха, могли бисмо ти још трен живота дати?"
Рикнућу одмах:
"Смакните!
Смакните!
Смакните што пре
омчу, џелати!"

За њега - за Живот -
на све сам спреман.
Летео бих 
небом у пробној машини
ушао бих у ракету
сам самцат,
тражио бих
у лету
далеку
планету.

Осећаћу, ипак,
да ми шкакља груди
поглед на то
што се горе
небо плави.
Осећаћу, ипак,
да ми шкакља груди
то што даље живим
и што ћу још да будем.

Но, ево, рецимо,
узмите ми - колико? -
од моје вере,
тек пшенично зрнце.
Рикнуо бих тада,
рикнуо од бола
попут пантера
рањеног у срце.

Шта ће остати
од мене тада?
Трен после пљачке
ја ћу бити слишћен.
И да јасније буде,
да тачније буде -
трен после пљачке
ја ћу бити ништа.

Желите, можда,
да ми убијете
веру
у честите дане,
веру моју
да ће сутра бити
живот мудрији,
живот још лепши?

А како ћете нападати, молим?
Мецима?
Не! Неумесно!
Ресто! - Не вреди!

Она је оклопљена
у грудима, у мени
и противоклопни меци
за њу
нису откривени!
Нису откривени!