БАЛАДА ОХРИДСКИМ ТРУБАДУРИМА - Бранко Миљковић

Мудрости, неискусно свићу зоре,

На обичне речи више немам право!

Моје се срце гаси, очи горе.

Певајте, дивни старци, док над главом

Распрскавају се звезде као метафоре!

Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.

Птицо, довешћу те до речи. Ал врати

Позајмљени пламен. Пепео не хули.

У туђем смо срцу своје срце чули.

Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.

Савест не уме да пева, јер се боји

Осетљиве празнине. Крадљивци визија,

Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим

Прикован за стену која не постоји.

Звездама смо потиснули превару

Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти

Тај пад у животу као доказ твом жару.

Кад мастило сазре у крв, сви ће знати

Да исто је певати и умирати.

Мудрости, јачи ће први посустати!

Само ниткови знају шта је поезија,

Крадљивци ватре, нимало умиљати,

Везани за јарбол лађе коју прати

Подводна песма јавом опаснија.

Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати

Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал нико после нас неће имати 

Снагу која се славујима удвара

Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.

Једна страшна болест по мени ће се звати.

Много смо патили. И, ево, сад пева

Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.

Исто је певати и умирати.