Међу друговима кад нестане слоге,
Неприлике тада појаве се многе
И наместо рада искрсне тек мука.
Једном су се тако лабуд, рак и штука
Упрегли да вуку накрцана кола
Преко брда, дола.
Зноје се и муче, ал` кола ни с места,
Иако је њихов терет посве лак.
Рак унатраг вуче, лабуд под облаке,
А штука у воду зарони и неста.
Ко је крив, ја не знам - нису бриге моје.
Али кола тамо још и сада стоје.
Нема коментара:
Постави коментар