IV
Мирис лепоте струји у тој коси,
њене су усне пуне слатке варке,
њене су руке дрхтаве и жарке,
понор и пламен усред ока носи.
- Ко хладна мана мисао ме роси
на њезин покрет, а ко игра барке
сећање на те пуне зене јарке
којима струје искре и заноси. -
- Мрзим те очи мрачне и дубоке,
кунем те ноге пред којима падам,
и алтар тијела где у праху лежим;
- божанска жено, унуко високе
прамајке Еве, пред тобом сам Адам,
и ја те волим, ја од тебе бежим. -
V
Ове су речи црне од дубине,
ове су песме зреле и без буке.
- Оне су, тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме ко пружене руке.
нисам ли песник, ја сам барем патник
и каткад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а моје сузе дати ће ђердане.
- Но оне само имати ће цену,
ако их једном, у перли и злату,
колајну видим славно обешену,
љубљено дете, баш о твоме врату.
XXI
Ноћас се моје чело жари
ноћас се моје веђе поте;
и моје мисли сам озари,
умрећу ноћас од лепоте.
Душа је страсна у дубини,
она је зубља у дну ноћи;
плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.
С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том труду и проклету бићу,
са звездом на челу, са искром у оку,
гази стазом варке, мртви Ујевићу;
смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт и смрт, и смрт у Нади и Открићу.
Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и вољење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;
гле, без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби спев што си га тепо.
(1926)
Нема коментара:
Постави коментар