У радости сагласни су сви инструменти
Кад песник улази у врт земаљски.
Четири стотине плавих река радило је
За његово рођење, и свилена буба
За њега је испредала своја блистава гнезда.
Гусарско крило мухе и главице лептира
Формирали су се с мишљу на њега,
И вишеспратна зграда вучјег боба
Њему је осветљавала ноћ на крају поља.
И тако, радују се сви инструменти
Затворени у кутијама и жбановима биља
Чекајући да такне их и да онда забрује.
Хвала земљи света која даје песника!
Вест о томе лети по приобалним водама
Где на глачини у маглама спавајућ галеби плове,
И даље, тамо где дижу се и спуштају бродови.
Вест о томе лети под планинским месецом
И показује песника за столом
У хладној соби, у мало познатом граду,
Кад часовник на торњу избија часове.
Он има дом у игли бора и у крику срне,
У експлозији звезде и унутрашњости људског длана.
Часовник не мери његове песме. Ехо
Као у унутрашњости шкољке древност мора
Никад не престаје. Он траје. И моћан је
Његов шапат који подупире људе.
Срећан је народ који има песника
И који у својим тешкоћама не корача ћутке.
Само ретори не воле песнике.
Седећи на стакленим столицама они развијају
Дуге свитке, метре племенитости,
А унаоколо хучи песников смех,
И његов живот који нема краја.
Гневни су. Знају да столице ће им пући,
А да на месту где седели су неће израсти
Ни стручак траве. И круг спаљеног сумпора,
Риђ, јалов, да ће и мрав заобићи.
Вашингтон, 1948.
