понедељак, 25. септембар 2017.

СВРАЧОСТ - Чеслав Милош

Исти и не исти ишао сам храстовом шумом
Чудећи се што моја муза, Мнемозина,
Ништа није одузела моме чуђењу.
Крештала је сврака, и ја рекох: сврачост.
Шта је сврачост? До сврачјега срца
До длакаве ноздрве над кљуном, и до лета
Који се обнавља кад почне да пада ниже,
Никад нећу досегнути, те је нећу ни упознати,
Но ако ипак не постоји сврачост,
Онда не постоји ни моја природа.
Ко би помислио да ћу тако, после много векова,
Пронаћи спор око универзланих питања.

Монжерон, 1958.

КОЈИ ПОВРЕДИО СИ - Чеслав Милош

Који повредио си човека простога
Смехом кривди се његовој ругајућ,
Гомилу луда крај себе имајућ,
За помешаност доброга и злога,

Макар пред тобом се сви редом клањали
Поштење и мудрост теби приписујућ,
Медаље златне теби у част кујућ,
Ради што још један дан су истрајали,

Пази се. Песник за заборав не зна.
Можеш га убити - родиће се нови.
Записане биће речи и послови.

Бољи би ти били у дан зимски нови
Уже и под телом грана повијена.

Вашингтон, 1950.

ТАДЕУШУ РУЖЕВИЧУ, ПЕСНИКУ - Чеслав Милош

У радости сагласни су сви инструменти
Кад песник улази у врт земаљски.
Четири стотине плавих река радило је
За његово рођење, и свилена буба
За њега је испредала своја блистава гнезда.
Гусарско крило мухе и главице лептира
Формирали су се с мишљу на њега,
И вишеспратна зграда вучјег боба
Њему је осветљавала ноћ на крају поља.
И тако, радују се сви инструменти
Затворени у кутијама и жбановима биља
Чекајући да такне их и да онда забрује.

Хвала земљи света која даје песника!
Вест о томе лети по приобалним водама
Где на глачини у маглама спавајућ галеби плове,
И даље, тамо где дижу се и спуштају бродови.
Вест о томе лети под планинским месецом
И показује песника за столом
У хладној соби, у мало познатом граду,
Кад часовник на торњу избија часове.

Он има дом у игли бора и у крику срне,
У експлозији звезде и унутрашњости људског длана.
Часовник не мери његове песме. Ехо
Као у унутрашњости шкољке древност мора
Никад не престаје. Он траје. И моћан је
Његов шапат који подупире људе.
Срећан је народ који има песника
И који у својим тешкоћама не корача ћутке.

Само ретори не воле песнике.
Седећи на стакленим столицама они развијају
Дуге свитке, метре племенитости,
А унаоколо хучи песников смех,
И његов живот који нема краја.

Гневни су. Знају да столице ће им пући,
А да на месту где седели су неће израсти
Ни стручак траве. И круг спаљеног сумпора,
Риђ, јалов, да ће и мрав заобићи.

Вашингтон, 1948.


ПУТОВАЊЕ - Чеслав Милош

У руменим прстима магнолија
У паперју лепога маја,
У скоковима с гране на грану
Птице чисте боје, кардинала,
Међу прсима благих река
Лежи тај град
У који улазим са букетом укочених ружа
На коленима, као пуб херц,
Вичући због среће пролећне
И крактоће живота.

Мирис у ноздрвама, песма,
Љубичаста наручја
Отресана од воде црном руком,
Тунели неона,
Опет зеленило и песма,
Мостови над државама птичјих гнезда,
Стаклене очи мечића,
Од рубина.

Поподневни бркови,
Коврџасти перчинићи Црнкиња,
Чаше са сенком
При уснама бојеним у срце,
Дрвене лутке обучене у свилу,
Непрестано чешљана гробља,
Као испаљена ракета враћају се у правцу ноћи,
У ноћ што се распрскава,
Тралала,
Тралали,
У несећање.

Вашингтон, 1948.

НАРОД - Чеслав Милош

Најчистији народ на земљи кад га опседа блесак муња,
Немислећи и лукав у труду обичног дана.

Без милости за удовице и сирочад, без милости за старце,
Испред руке детета краде кору хлеба.

Живот ставља на жртву да би навукао гнев неба на непријатеље,
Плачем сирочади и жена непријатеља поражава.

Даје власт људима с очима прекупаца злата,
Допушта да га уздижу људи са савешћу власника бордела.

Његови најбољи синови остају непознати,
Само једном се јављају, да би умрли на барикадама.

Горке сузе тога народа прекидају песму на половини,
А кад песма ућути, гласно се говоре досетке.

У угловима соба застаје сенка и показује на срце,
Напољу пас завија на невидљиву планету.

Народ велики, народ непобедиви, народ иронични,
Уме да распозна истину, чувајући о томе ћутање.

Скита по сајмовима, споразумева се шалом,
Тргује старим квакама, украденим на рушевинама.

Народ у изгужваним капама, с целом имовином на плећима,
Иде тражећи кућиште на запад  и на југ.

Нема градова ни споменика, ни вајарства ни сликарства,
Само од уста до уста преноси реч и пророштва песника.

Човек тога народа, стојећи над колевком сина,
Понавља речи наде, до сада увек узалудне.

Краков 1945.


БЕКСТВО - Чеслав Милош

Кад смо из горућега одлазили града
На првом пољском путу натраг окренув очи
Рекох: "Нек на трагу нам трава израста сада,
Нека у огњу заћуте дречави пророци.
Нека мртви мртвима говоре шта је било,
Нама је одређено да ново, јако родимо племе,
Слободно од зла, које је тамо говорило,
Идемо". А мач пламени отварао нам је земљу.

Гошице, 1944.

ПАСТИРСКА ПЕСМА - Чеслав Милош

Ветар, кад духне, чини да вртови
Буду као тиха и велика мора.
Пена по лишћу прелети, а онда
Опет вртови и зелена мора.

Зелене горе што слазе до река,
Где само цупка пастирова фрула.
Цветови румени су, са златним капцима
Што тако драги су за детиња срца.

Вртови лепи, ви моји вртови!
Таквих вртова и нема на свету.
Ни тако чисте, тако живе воде,
Ни таквог пролећа, утопљеног у лету.

Ту бујна трава расте до колена,
А када јабука се скотрља у траву,
Тад лице мораш да приљубиш до ње,
Желиш ли очи твоје да је нађу.

Вртови лепи, ви моји вртови!
Таквих вртова и нема на свету.
Ни тако чисте, тако живе воде,
Ни таквог пролећа утопљеног у лету.

Варшава, 1942.