ДОБАР ДАН ТУГО - Пол Елијар

Збогом туго

Добар дан туго

Видим те у свим наборима неба

Видим те  у очима које волим

Ниси ти баш сасвим бедна

Јер и најсиромашније усне одају те

Оним својим дивним осмехом

Добар дан туго

Љубави љупких тела

Снаго љубави

Твоја привлачност избија

Као нека бестелесна свеобухватност

Душо разочарана

Ти туго

Ти лепо лице

Одисеј Елитис (1911-1996)

11.

УЗЕЋУ постриг Монаха цветних ствари

Смерно ћу служити реду птица

На јутрење Смоквиног дрвета из ноћи ћу долазити

Орошен да донесем у кецељи

Тиркизно румено и љубичасто

И племените водене капи

Да запалим као најплеменитији.

За иконе ћу узети пречисте девојке

Одевене само у ланену одећу пучине

Молићу се да стекне нагон мирте

Моја невиност и мишиће звери

Ништавно преко и смућено

У својој утроби једрој да угушим

Заувек као најједрији.

Проћи ће времена многих огрешења

Добити и части кајања и батинања

Разјарен ће јурнути Букефал од крви

На моје беле жудње да се ритне на

Храброст љубав и светлост

А снаге њихове кад осети мирис

Да зарже као најснажнији.

Али тада у шести час нараслих кринова

Кад мој суд буде створио процеп у Времену

Једанаеста заповест изрониће из мојих очију

Или ће бити овај свет или неће бити

Рођење Обожење и Вечност

Које ћу правдом своје душе

Објавити као најправеднији.

Одисеј Елитис (1911-1996)

ДОСТОЈНО ЈЕСТ претварање вучије

губице у људску а затим у анђеоску

девт степеника којима се попео Плотин

раселина од земљотреса која се испунила цвећем

Оно мало што остаје од додира галеба

и што осветљава шљунак као невиност

линија која ти се урезује у душу

и рајску дојављује жалост

ДОСТОЈАН ЈЕСТ пре привиђења

ахеронтски звук трубе и ватрени окер

песма која гори и резонатор смрти

речи оштре као копља и самоубилачке

Унутарња светлсот која се млечно бели

по образу и подобију бескраја

планине којима се не може узети отисак

а које дају верни одраз вечности

ПЛАНИНЕ с прксоом рушевина

планине ћудљиве, дојконосне

планине као подводно корито привиђења

затворене одасвуд а са безброј пролаза

Које су испуњене ситном кишом као манастири

које су уроњене у измаглицу оваца

које корачају мирно попут кравара

с црним копораном и огрнуте марамом

Пинд, Родоп, Парнас

Олимп, Тимфрест, Тајгет

Дирфа, Атос, Енос

Одисеј Елитис (1911-1996)

18.

У ЗЕМЉУ далеку и неизборану сада ступам.

Сада ме следе тиркизне девојке

и камени коњићи

с точкићем сунца на широком челу.

Препознају ме поколења мирте

откад сам дрхтао на иконостасу воде,

свјат, свјат, извикујући.

Победилац Ада и спасилац Љубави,

он је Принц међу криновима.

И они поветарци с Крита

за тренутак опет ме у слику претворе.

Да би шафран добио задовољење од етра.

У бели креч сад своје праве Законе

похрањујем и њему их поверавам.

Благо јакима, велим, који одгонетају Неоскрнављено.

За зубе њихове је  грозд који опија.

на грудима вулкана и у девичанском винограду!

Гле нека следе кораке моје!

У земљу далеку и неизборану сада ступам.

Сад сама рука Смрти

дарује Живот

и сна више нема.

Удара звоно поднева

и полако се у јаркоцрвене стене урезују речи:

НИЊЕ и ПРИСНО и ДОСТОЈНО ЈЕСТ.

Прсино присно и ниње и ниње птице певају

ДОСТОЈНО ЈЕСТ цене.

Одисеј Елитис (1911-1996)

17.

У ЗЕМЉУ далеку и безгрешну сада ступам.

Сада ме следе танана створења

с преливима поларне светлости у коси

и благим златастим блистањем на пути.

Кроз траву се пробијам, с коленом као прамцем

а дах мој разгони са земљиног лица

последње навиљке сна.

И дрвеће ходи уза ме, усупрот ветру.

Видим велике и чудновате тајне:

Чесму уместо крипте Хеленине.

Зтозубац с делфином уместо знака Крста.

Беле двери уместо безбожне бодљикаве жице,

куда ћу у слави проћи.

Речи које су ме издале и шамари постали су

Миртине гране и палмино лишће:

Осана одзвања за онога који долази!

Лишавање видим као уживање плода.

Полегле маслињаке с плавим између прстију

као године гнева у тамницама.

И као бескрајну обалу, орошену чарју лепих очију,

видим дубину Марине.

Куда ћу чист походити.

Сузе које су ме издале  и понижења постали су

поветарци и птице вечитог дана:

Осана одзвања за онога који долази!

У земљу далеку и безгрешну сада ступам.

Одисеј Елитис (1911-1996)

15.

БОЖЕ МОЈ ти си ме хтео и ево, узвраћам ти

извињења нисам примао,

на преклињања нисам попуштао,

пустињу сам поднео као песак.

Шта, шта, шта ми још предстоји?

Звездана јата водим ти у загрљај

а Зора их, пре него што их стигнем,

у својим мрежама далеко одвлачи,

јер ти си је усхтео!

Брегове с тврђавама и мора с воћкама

причвршћујем за ветар

а звоно сутона их испија, лагано,

јер ти си га усхтео!

Подижем траву као да вичем из све снаге

а ево где је опет полегла

од јулске жеге

јер си ти тако хтео!

Шта онда, шта друго, шта ми ново још предстоји?

Гле где ти говориш а ја сам истинит.

Бацам се каменом а мене погађа.

Руднике дубим а небеса обрађујем.

Птице ловим а у тежини њиховој нестајем.

Боже мој ти си ме хтео и ево, то ти узвраћам.

Градива која си ти,

дани и ноћи,

сунца и звезде, олује и маине,

изврћем и постављам насупрот

моје сопствене смрти,

јер си ти тако хтео!

Одисеј Елитис (1911-1996)

13.

БЕЗАКОЊА су ми руке окаљала, како ћу их раширити?

Страже су ми очи испуниле, куда ћу гледати?

Синови људски, шта да кажем?

Страву носи земља а душа страву још већу!

Браво, прва младости моја и усно неукротива

што си научила шљунак на олују

и сред буре, муњи се успротивила

Браво, прва младости моја!

Толико си ми земље на корење набацала, да је мисао моја озеленела!

Толику светлост у крв, да је и љубав моја прихватила

власт и смисао небеса!

Чист сам с краја на крај

и у рукама Смрти бескористан суд

и у канџама простака, неваљао плен.

Синови људски, чега да се плашим?

Узмите ми утробу, запевао сам!

Узмите ми море с белим северцима,

широки прозор испуњен лимуновим дрвећем,

много птичје песме, и ону једину девојку

доста ми је и само њена радост кад сам је додирнуо

узмите ми, певао сам!

Узмите ми снове, како ћете их читати?

Узмите ми мисао, где ћете је казати?

Чист сам с краја на крај.

Уснама љубећи уживао сам девичанско тело.

Устима пирећи обојио сам крзно мора.

Све сам идеје своје у острва претворио.

На савест своју лимун сам накапао.