ПРЕД ПРЕДЕЛОМ - Чеслав Милош

На овој падини оморика, јела и кедар, на оној борове шуме.

Блеште воде што се уливају у западни и источни океан.

Само једна усредсређена река струји право на север,

Где је прозирно сивило у златастој планинској клисури,

Сивило огромне тишине, бледа језера,

И барска бела јела још на хиљаде миља,

Све до границе шума, поларне пустиње.

У мојим сновима земља је била јединство мога тела,

И овде на Етебеску, и свуда где сам живео ја, луталица.

Наслањао сам руку на хрпе планина

Делте су ме секле у жези змајевских бојишта.

И чекао сам, немајући у језику израза

Да именујем све то што моје је и земљино,

Док неки дух, зачет у вулканским мутацијама,

Не викне и не скине чини с нашег правог имена.

Беркли, 1969.

ВЕСТ - Чеслав Милош

О цивилизацији земаљској шта ћемо рећи?

Да је то био систем шарених кугла од димљеног стакла

У коме се увијао и извијао кончић светлећих плинова.

Или да је то био скуп зракоподобних палата

Што стрељају из купола с огромним капијама

Иза којих је корачала наказност без лица.

И да су свакодневно бацане коцке, а коме би испало неповољно,

Био би вођен на жртву: старци, деца, младићи и девојке.

Иначе, можда ћемо такође рећи да смо живели у златном руну,

У другој мрежи: у чахури од облака

Смештеној на грани галактичког дрвета,

А та је наша мрежа била исткана из знакова:

Хијероглифа за око и ухо, љубавних прстенова.

И звук се разлегао у средини, звук што нам је вајао време,

Светлуцање, треперење, цвркут нашег говора.

Јер из чега смо могли исплести границу

Између изнутра и споља, светла и понора,

Ако не из самих себе, из топлога даха,

Боје на уснама, газе и муслина,

Из била што кад ућути - свет умире.

Или о земаљској цивилизацији можда нећемо ништа рећи,

Јер нико не зна шта је то одиста било.

Беркли, 1973.

ЧАС - Чеслав Милош

Блештаво сунце на лишћу, вредно зујање бумбара,

Негде издалека, с друге стране реке, снено певање

И одмерено лупање чекића, нису радовали јединог мене.

Пре но што је отворено пет чула, и раније од почетка

Чекали су, спремни, на све оне који ће себе назвати смртницима,

Да би, као ја, прослављали живот, то јест срећу.

Беркли, 1972.

РИБА - Чеслав Милош

Усред вриске, занесеног бунцања, писка трумбета, лупања у лонце и добоше

Највиши протест било је очување мере.

Но обични људски глас губио је своје право

И био попут отварања уста рибице иза зида акваријума.

Примао сам што беше ми суђено. Па ипак, био сам само човек,

То значи, патио сам чезнући за бићима сличним себи.

Беркли, 1970.

ЗАДАТАК - Чеслав Милош

У немиру и страху мислим да бих свој живот испунио

Једино да сам се одважио на јавну исповест

Откривајући превару своју и свога доба:

Било нам је слободно да се оглашавамо крештањем патуљака и демона,

Али чисте и достојне речи биле су забрањене

Под претњом тако строге казне, да ко се усудио да једну од њих изусти,

Сам је себе већ сматрао изгубљеним.

Беркли, 1970.

НАЧИН - Чеслав Милош

Тако осетљив на мирис болница и касарни, на неодстрањивост понижења,

Да је требало да проведем живот у ћелији од плуте, цвокоћући зубима,

Од незнаних предака добио сам разборитост и упорност, те сам пронашао начин:

Ритмично њихање речи, понављаних на улици, у аутобусу, у крчмама, на путевима,

И тим више у полусну јутарњим часова, када се свест појављује ко ђаволска гора.

Али умео сам то да радим само на пољском, на језику који нико не разуме, сем тврдоглавих професионалаца стадиона у Вобашу и Милвокију.

И кад бих могао да не говорим, не бих говорио ништа, јер није ми било свеједно што се обраћам никоме.

Беркли, 1967.

ОСТРВО - Чеслав Милош

Мисли о том острву како хоћеш, океанска белина, шпиље обрасле виновом лозом, под љубичицама врела.

Мени је страшно, јер једва памтим себе тамо, далеко, у једној од оних средоземних цивилизација од којих се плови дуго кроз мрак и шум ледених брегова.

Овде прст показује у кристалу међе и крушке, улар, обрамицу, и тада верујем, јесте, жиивео сам некад тамо, научен обичајима.

Заклањам капутом главу слушајући плиму, климам се  и јадикујем над својом глупошћу, мада, да сам мудар, такође не бих успео да променим ничију судбину.

Над својом глупошћу тада и касније и сада, за коју бих толико хтео да добијем опроштење.

Беркли, 1967.