НА ДРУГОЈ СТРАНИ - Чеслав Милош

Неки паклови имају изглед кућа  и градова уништених ватром, где паклени духови вребају у скровишту. У нешто блажим пакловима могу се видети бедне страћаре, некад у редовима који чине неку врсту градића, са улицама и уличицама.

Емануел Сведенборг

Падајући ухватио сам се за застор

и његов плиш у руци био је последња ствар на земљи

кад сам се скљокавао вичући: ааа аа.

До краја нисам веровао да ће, као друге, и мене.

Потом сам ишао по колотечинама

у неравној калдрми. Дрвене бараке,

или мајушне кућице у пољу пуном корова,

мала кромпиришта ограђена бодљикавом жицом.

А играли су тобоже-карте и ширио се мирис тобоже-купуса

и тобоже-вутке, и била је тобоже-прљавштина и тобоже-време.

Говорио сам да... али слегали су раменима

или окретали очи. Јер та земља није знала за чуђење.

Ни за цвеће. Мушкатле у саксијама осушене,

привид зеленила покривен лепљивом прашином.

Ни за будућност. Свирали су грамофони

непрестано понављајући оно што никад није постојало.

Разговори су понављали оно што никад није постојало

да нико не би погодио где је и због чега.

Посматрао сам мршаве псе. Издуживали су се и смањивали њушке

претварајући се из рундова у хртове, час опет у јазавичаре,

ради подвлачења да нису превише пси.

Јата врана кочила су се у лету, расипала се под облаком.

Беркли, 1964.

МЕЊАО СЕ ЈЕЗИК - Чеслав Милош

Мењао се језик и ми заједно с њим. Сети се.

Кад ти је било десет година како су бркајлије расправљале тапшући коње

Или набијајући острагушу, како је певала гитара

На трему иза јошика. Или и они други

У твојим младим годинама, што су се подсмевали онима,

Модерни, ватрени на естрадама. Сви су они

Већ изједначени, лепеза, знак Потере, ловачки рог,

Модел динамомашине леже крај њихова узглавља,

И Јакуб Јасињски споразумева се како уме са

Лилијен Гиш, филмском звездом,

На чаврљавом језику, врло стакато.

Али облаци како су пловили тако плове,

Упоређивани стално с новим стварима додириваним руком,

И сила која спаја мушкарце и жене

У шекспировску животињу са двојним леђима

Остаје нејасно питање, каква год јој се дала имена.

А ако у летњој ноћи чамце на језеру

И тиху песму, држање за руке

Чува твоје свечано и све слабије памћење,

Нити је онако то било као што ти се једном учинило,

Нити је такво као сада кад га слажеш у причу.

Беркли, 1963.

ГРЧКИ ПОРТРЕТ - Чеслав Милош

Браду имам густу, очи заклопљене

Капком, као у оних који знају цену

Виђених ствари. Ћутим као што приличи

Мужу који зна да људско срце може

Више да смести него језик. Свој родни

Крај, дом и јавно звање одбацио сам

Не да бих тражио добити или авантура.

Нисам странац кад се нађем на броду.

Лице обично, скупљача пореза,

Трговца, војника, не издваја ме из групе.

Нити се браним да одам доличну пошту

Месним божанствима. И једем што и други.

Толико је довољно казати о себи.

Вашингтон, 1948.

ТРЕБА, НЕ ТРЕБА - Чеслав Милош

Човек не треба да воли месец.

Секира у његовој руци не треба да губи тежину.

Његоци вртови треба да миришу на труле јабуке

И да умерено обрастају копривом.

Човек говорећи не треба да употребљава речи њему драге,

Ни да лупа зрно да би видео шта је у средини.

Не треба да баца мрве хлеба ни да пљује у ватру

(Тако су ме бар учили у Литви).

Ако ступа на мермерне степенице

Простак нек се стара да ижљеби ђоном шкработину

Ради подсећања да степенице неће трајати.

Беркли, 1961.

СРЕЋА - Чеслав Милош

Каква топла светлост. Из рујног залива

Јелке јарбола, одмор ужади

У маглама јутра. Тамо где у воде мора

Цеди се поток, крај мостића, звук фруле.

Даље, под луком дрвених рушевина

Виде се мале прилике у ходу,

Једна има црвену мараму. То су дрвета,

Куле и горје у јутарњем часу.

Вашингтон, 1948.

НЕ ВИШЕ - Чеслав Милош

Мораћу једном рећи како променио сам

Мишљење о поезији и како дође до тог

Да данас се сматрам за једног од многих

Купаца и обртника Царства Јапанскога

Што песме саставља о цветању вишње,

О хризантемама и пуном месецу.

Да могу да опишем млетачке куртизане

Како у дворишту прутом пауна драже,

И из тешке свиле, бисерног појаса

Да тешке изљуштим дојке, црвенкасту

Пругу на трбуху од стегнуте сукње,

Онако како то виде капетан галија

Приспелих тог јутра с товарима злата;

И кад бих могао још њихове јадне кости

На гробљу чија врата плаче масно море

Сковати у речи моћнијој од крајњег чешља

Што у трулежи под плочом, сам, чека на светлост.

Тад посумњао не бих. Из тврдог градива

Шта се да скупити? Ништа. Највише лепота.

А тад нам довољно мора бити цвеће вишње,

И хризантеме, и бела месечина.

Монжерон, 1957.

НАУКЕ - Чеслав Милош

Од трена кад у кући са ниским стрехама

Доктор из града пресече ми пупак,

А бујаху у баштама репух и лобода,

Гнезда са белом плесни прошаране крушке,

Нађох се у рукама људи. Могли су да придаве

Мој први крик, да стисну великом руком

Грло што беспомоћно буђаше њихову нежност.

Од њих преузех имена птица и плодова,

У њиховој остах земљи, не превише дивљој,

Не превише зиратној, с ливадом, орним пољем

И водом на дну чуна у честару иза шупе.

Њихове науке нашле су додуше границу

У мени самом, а моја воља беше тамна,

Мало послушна мојим ил њиховим намерама.

Други које сам знао можда само по имену

Ступали су у мене, и ја, пренеражен,

Слушао сам у себи шкрипаве одаје

У које се вири кроз рупицу кључа.

А ништа ми не значаху Кажмјеж ни Хрехори,

Ни Емилија нити Маргарета.

Ал сваку њихову ману и сваку наказност

Морадох сам да понављам. То ме понижаваше,

Да готов бех да вичем: Ви, одговорни, то због вас не могу

Да будем какав хоћу, већ само оно што сам.

Сунце падаше у књизи на грех провидни,

И често док хучи у травама поподне,

Замишљао сам двоје што мојом кривицом,

Ено, газе осу под рајском јабуком.

Монжерон, 1957.