ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ - Светислав Стефановић

Пусто моја, пусто, колевко ми блага!
Кад ми силно душу својом душом чараш,
Што ми недра своја сурово затвараш,
Пусто моја, пусто, моја земљо драга.

Волим твоја поља широка и равна,
Где све ко под тајном пространства почива,
И небо се  чисто спушта да целива
Поља ти, ко добре душе, миром плавна.

Ништа до небеса да видик сужава,
Нити чежњи ишта пут навише крати,
Где најмањи покрет с бескрајем се спаја.

Пусто моја, пусто, сестро мора плава!
Док сад твоје равни врело сунце злати,
Мре ми душа за те чежњом завичаја. 

НЕМА КРАЈА - Светислав Стефановић

Кривудава ми стаза гори стиже,
Корачам њоме, смело идућ гробу;
Шумори лишће у пролетњем добу,
Нит хаје што је јесени све ближе.

Одморићу се када стигнем мети,
Ал` сад ми душа пуна свеуздања,
Па с тајним шумом лиснатога грања
И дух мој, жедан бескрајности, лети.

Ко шум и жуд ми не зна за покоје: -
Нек лист и тело гроб сакрије тавни,
Они су вечни: ко дах чежње моје

Кроз светове што струји, нема краја,
Одлеће шум и кроз свемирске равни
Трепери одјек пролећа и маја.

ТАЈНА ТАЛАСА - Светислав Стефановић

Лежи Венерин кип, ко лака пена
На таласу и с њим се љуља, нија.
Запљускујућ га, вода се разбија
И прска чари гола тела њена.

Изгледа ко да осећа та стена,
Тако из кипа жива сласт избија.
Опчаран талас месечином, сија
И, док ту струји дух старих времена,

Он хладни камен оживљује, буди,
Дижућ се, растућ по њему плине,
Па преда мноме, док задивљен стојим,

Купа се жива, пуна слатке жуди
Венера она иста, из давнине,
Никла из вала у очима мојим.

ЈУТРО - Светислав Стефановић

Кад је последњи пето запојао,
Иза сна свог се тргла нојца тајна;
Разбудио је огањ сунца сјајна,
Што се кроз густе гране заблистао.

Ко преплашен је мрак бегати стао,
Од страха дршће, стрепи, милост проси
И ноге зори сузом кваси, роси,
И целу душу у сузи је дао.

Од те је сузе она роса дробна,
По којој зора сваког дана ходи.
И док се у тојх сузи небо купа

А тама бега, ко утвара кобна,
Осећам да се свет у сузи роди
И све што сјаје у сузи се купа.

ЋУТАЊЕ - Светислав Стефановић

Језеро мирно стакли се и блиста,
Ни воден коњиц таласић не креће,
Ни дах поветарца несташно не леће
Да посукне та површина чиста.

По њој се шире као преко платна
Сликара неког божанског, незнана
Висока стабла лиснатих јаблана
И с небом плавим кугла сунца златна.

Видно у складно Једно све се слило.
У лаком чуну ми смо ту стојали,
Ћутећи, неми насред воде сјајне.

И ипак ми се тада учинило
Ко да смо чак у бескрај путовали.
И да смо чули свију ствари тајне.

ПОДНЕ - Светислав Стефановић

Мирише зрела, спарушена трава,
Густа и бујна као твоје власи,
Што, чаробна ко вила, прострла си
Да на њима ми отпочине глава.

Ко с дивљих ружа, врели` и црвени`,
Из образа ти бије топла пара,
Док са језера трепти дневна јара
И дрхти ваздух, пун чежњивих сени.

То земља дише загушено, тајно,
Ко срећни, ми у притајеној страсти,
А у језеру, у ватреној сласти,

Сунце се купа и топи се сјајно.
Па вода пламти, гори у том сјају,
Ко око твоје у мом загрљају.
 

БОЛУ - Светислав Стефановић

Друже жића мог нераздвојни, добри,
Слатки боле! моје ти тајно благо;
Срцу мом светило, снаго души:
Искрени вечно!

Среће иду, радости, авај, кратке
Носе брзи минути смрти наглој,
И ни једна вратит се никад неће,
Неверна вазда!

Само ти се повраћаш увек исти,
Све то дражи! Пријатељ ти си веран,
Ког све више волимо што га дуже
Има нам душа.

Лик је твој од истине лепши; нада
нема, као утеха твоја сласти;
Твоја верност постиди љубав; нема
Обмане у те.

Све нас вара: истина, љубав, нада;
Све ме бега, само ти увек мој си;
Друго све кад остави душу, ти је
Испуњаш целу.

Жедан среће, кол`ко је залуд тражих;
Кол`ко лажи, истину тражећи, нађох;
Љубав божећ, идола кол`ко паде,
Обмана празних!

Само ти ме издао никад ниси:
Кад год жудим за тобом, ево тебе;
И кад ни сам кол`ко ми требаш не знам,
Изненада ту си.

Срећа, ах, колики све за њом теже!
Кол`ко само истини робља служи;
Љубав кад је најчишћа двоје деле,
Свачије све је.

Ти си само једино цигло моје!
Тебе са мном не дели нико више;
Бића мог си део - од мене већи,
Бескрају раван.

Моја суза твоје је вечно море,
Сузе свију ствари у њега тону;
Ти ме спајаш пространством туге с бићем
Света и доба.

Кроза тебе осећам свест живота;
Кроза тебе осећам тајну смрти;
Тобом моје ништавно биће бива
Бескрајно, вечно.

Ти ме дружиш свем што је било, и свем
Што ће бити; међе су твоје шире
него све што јесте, јер твоја чежља
Граница нема.

Ти ми дајеш снагу да носит могу
Тајни свега несмисао; смрт богова;
И кад све у ништа се ствара, ти још
Једини стојиш.

К  теби води све што је; тобом има
Смер и значај; живот је само слика
Сна твог; срећа одблесак само кратки
Сузе ти свилне.

Ти си оно што дође кад све мине;
Верни, тужни епилог свему; и кад
Свет се сруши, ти ћеш тад доћи ко плач
Вечности за њим, -

Као тиха туга на крају песме,
Тон кад задњи незнано негде умре;
Ил` разбијен пехар кад изда своју
Мирисну душу.