ЉУДИ КОЈИ ЧАСНО ПРОМИЧУ - Јоан Цепелеа

Још се нисам уморио у радости живота
нити у његовим тугама које ме мрве
ломе ме и потиру као што грех потире
други грех на крају миленијума / Ломача је
запаљена и њен поглед сурово милује
уколико све живе и мртве укопане за живота
у дугу кој цвили и која нам ево
преузима давне бриге / кости бића / живот
измешан са смрћу што лаганијом
Посматрам сада људе који често промичу
и у складном реду пред већницом у Вејлу /
где сенке других пролазника из другог доба
иду слепљене за ноге неке срећне жене
која се појављује сасвим сасвим случајно

Вејле (4. децембра) 1997.