КРАЈ новембра хиљадудеветсточетрдесет прве године.
Пред зградом партизанског штаба у Ужицу
постројио се батаљон ужичких радника...
1.
НА СРЦЕ сада положи руку,
ту је батаљон
и завичај...
Нека даљином топови туку...
Партија пита,
одговор дај.
Сад ће комесар да ти каже
другарску реч, топлу и благу...
Твоје ће мисли он да слаже -
ти срце своје узми за вагу:
Измери цену животу
и реци -
вреди ли
умирати,
и знаш ли већу лепоту
до себе другу дати.
А друг су гладна и боса деца
и сан о срећи људскога рода,
а друг је жена,
мајка што јеца,
а друг је земља,
друг је слобода,
и друг је борац у твоме строју,
твој брат по муци
и брат по зноју,
и свему томе,
свему дуг -
и то је друг,
и то је друг!
Стишај се, стишај, ти песмо срца!
Ужице, често се овога сети...
О, како љубав у грлу грца
док реч са усне још не слети!
И да л` с ето само чини
ил` збиља чује свако,
пред буром у тишини -
комесар говори тако:
Ето гледам вас.
Све лица знана,
знам сваки поглед
шта вам значи.
Мили другови
из ових дана,
металци,
пекари,
ткачи...
Не зна се,
ко ће се вратити...
Неког ће залуд
чекати стругови,
неком ће залуд
пријатељ свратити -
слобода кад дође,
другови.
Борци храбри!
Мили људи...
Како се волимо
како се знамо!
Високо главе,
напред груди,
да срца сада
измењамо.
Здраво, друже,
ти стари
из првог реда!
Као да тражиш
пред собом
дечака својих
лица бледа?...
Ту су дечаци,
пред тобом.
Погледај, друже,
њихове очи.
Те очи траже,
ишту,
не моле,
за другу децу,
и за себе,
дане које ће моћи да воле
као што воле
тебе.
Такве, друже, погледај дане
кроз нишане!
А ти, младићу?
Тебе знам,
знам као малог дечака.
Корпе са хлебом
вукао си сам
од раног јутра
до мрака...
На стид тог света,
и земље
и неба,
гладан си носио
хлеб до господе.
Сад си овде,
јер тако треба
... због хлеба
и слободе.
Са батаљоном
треба да кренеш
А знаш ли -
бојеви
сви ће проћи...
Је ли ти жао
што можда нећеш
загрљен с победом
натраг доћи?
Је ли ти жао
за девојачким гласом
који си само
ослушкивао,
је ли ти жао
за неким стасом
који си само
снивао?
Опеваће тебе
девојке
и младићи,
до краја твој ће
одужити дуг...
Овом ћеш земљом
без корпе ићи -
и с целим светом
бићеш друг.
А ја те гледам
сад у строју:
обичан борац
наших чета...
Здраво,
здраво,
друже по боју,
лепото човека,
лепото света!
Ал` не!
Комесар ништа рекао није
Комесар ћути, тишина точи...
Кад срце с другим почне да бије,
довољно кажу и очи.
Ту сада једне очи постоје
и једно срце, милионско,
колико моје, толико твоје,
срце народно, батаљонско!
И ко је себе ко гвожђе ково,
а још му треба ватре и жара,
нек пружи руку, нек узме ово
пламено срце комесара!
...Он је полако пружио руку,
све му је кровове надрасто стас.
Даљином мукло топови туку...
Ти овде слушај
други глас:
-Другови,
даљина тутњи,
хладна
и сива,
долази издаја,
долази глад,
ваља се челик преко њива
...и можда сутра пашће град.
Све чете
у Санџак ће стићи
да нове ватре
разгоре...
Све до слободе
оне ће ићи,
а ми,
а ми...
можда до зоре...
Ми ћемо бити
последња брана
док задњи наши
у Санџак оду,
ми,
заштитница
будућих дана
и стаза
за слободу.
Комесар ућута изненада.
Као да нема речи више,
загледан преко кровова града,
додаде тише:
-Тако ће
будући
да нас виде,
ко нема снаге,
......................
нек иде...
И онда лагано обори главу
да види који су спремни да мру.
Ћути комесар...
у истом ставу
цео батаљон стоји ту.
Сиво је небо.
Снег тек што није.
Бледи сунце, ко да је ланско.
Ал` горе очи
и бије, бије
срце Ужица,
партизанско.
2.
НОВЕМБАР облаке одмотава,
нагнут над земљом,
тмуран
и блед.
Седи се иње у коси трава,
а груди дрвећа слуте лед.
Ужице прати батаљоне,
црвене заставе... ко задње руже.
Пошле су југу
прве колоне,
а прст на орозу
новембар струже.
Топовска ватра путеве брише,
ветрови ко да узбуну звоне...
Немачки обруч
стеже све више
ал` нови простор
грабе колоне...
Те су колоне жива опруга,
и сада иду из града,
да скупе снагу друмом пут југа,
да опет ударе
изненада.
Смрт и глад се крију за друмом
и небу расту голети суре...
Само ће јаки срцем и умом
прећи заседе и проћи буре!
На југ
у Санџак,
одлазе чете,
тону
и ничу
за хумовима...
Уморна тела,
пушке запете,
и шапат с њима
по друмовима:
Јесени некад
на април сете,
слуте на јутра све тамне ноћи...
Не тугуј, граде,
што иду чете,
куда год пођу,
теби ће доћи...
Ужице - Златибор - Кокин Брод -
то је сад пут
у нови свет;
позив слободе -
истрајан ход;
и закона рата -
покрет,
покрет!
...И иду чете,
одлазе чете,
тону
и ничу
за хумовима,
уморна тела,
пушке запете,
и шапат с њима
по друмовима...
Чујеш ли, Србијо, том тврдом џадом,
како се прашта војска са градом?
То није војска, то нису чете
што стално ничу за хумовима...
Ти живи људи
и пушке запете -
то је слобода
на друмовима!
.............................
Ужице...
Златибор...
Кокин Брод...
Али у овом дану
има још један велики ход,
и тежи ход,
на другу страну:
...Од града вијугав пут на запад,
четрнаест хиљада метара има...
Двеста је људи пошло у напад
и неми опроштај града с њима.
Погнуле брезе главе од студи
и можда због туге или плача...
Неравној борби пошли су људи
и све је ближе
...Кадињача.
3.
ДИЖУ се небу та брда сура,
ко да питају:
да л` сунца има?
Облаци сиви, весници бура,
стали су ћутке над њима.
...Тешко је данас поћи на запад:
кровови града још се виде,
задњи је можда и пут и напад,
а човек не може
да не иде.
И није чудна та песма тиха,
ал` данас чујна за милионе,
песма од једва два-три стиха
старога друга с краја колоне...
Дечаку који до њега иде,
ни тугу своју није скрио:
-Младићу, да л` ми
синове виде?
.............................
Нисам се с њима
ни поздравио...
А дечак ћутке даље корача,
еј, живот један иде по друму,
у оку плива Кадињача,
ал` нешто друго на уму.
И можда ни то није чудно,
докле од града одмичу они,
што срце младо, за све будно,
мучи и њега у колони:
Волео бих
до краја стићи
а пут у Санџак -
до краја води...
О, после рата
овуда ићи
и бити човек
у слободи!
Сигурно лепши
биће људи...
А да л` ће знати
моје сне?
Ја сањам пекару,
светлу,
без студи,
с брдима руменог
хлеба - за све...
...И није чудно, није чудно
што само напред иду они,
па макар срце за све будно
мучи понеког у колони.
И није чудно што небо плаче,
и што је срце милионско
од свег на свету,
од свег јаче -
срце народно,
батаљонско.
Јер ако човек понешто скрива,
сећање неко, као медаљон,
сад крајњи смисао све то добива
у једној речи:
батаљон!
Батаљон ево напред корача...
Ка
ди
ња
ча...
Ка
ди
ња
ча...
Погнуле брезе главе од студи,
прамиња
лапршав
први снег...
На пустом друму двеста људи
усеца траг у брег.
Цокуле старе,
ал` шта то мари,
кораци...
нек стеже лед!
Шљапне цокула
по мутној бари -
али је човек
одмако напред.
Мало погнути дигли су јаке,
сваки се неком мишљу на лицу,
и ко би сада бројо кораке
бројо би саме песме Ужицу.
Ко те, Ужице,
не би волео!?
И бол
и радост
био си, граде...
И ко би тебе
сад преболео
буном засејан
црвени саде!
Неко ће пасти,
неко ће доћи,
еј, граде-друже,
еј, граде-роде,
биће још патње,
ал` све ће проћи,
и бићеш румен
од слободе!
А сад ни речи
не проговорити,
трпети ћутке
мисли сев,
у име људског
себе претворити
у бомбу,
у ороз,
у цев!
На Кадињачу јуначки стати,
и ту остати
дуго,
дуго...
Кад Немци приђу,
само то знати
и више
ништа друго!
...И ништа друго до траг на друму,
а како много све то значи!
Рођена земљо, имај на уму:
металци,
пекари,
ткачи...
Погнуле брезе главе од студи,
прамиња
лепршав први снег...
На пустом друму двеста људи
усеца траг у брег...
Док многи велики данас с муком
ропски пуштају да их газе,
овај батаљон као руком
стопама пише путоказе:
У тмини срцем палити плам,
ту људску главу пред силом дићи!
Никада нећеш бити сам,
ако научиш ићи, ићи...
...Иде батаљон, косом корача,
за трагом - даљине плаве.
А напред расте Кадињача
и људи
подижу главе.
4.
КОМАНДАНТОВУ погледај руку:
под њом батаљон
и цео брег...
Све јаче, све ближе топови туку
и тихо,
тихо
пада
снег...
-Прва чета
тамо код брезе...
Друга, лево
на превој,
ниже...
Пратећи вод шуми полако,
позади десно
митраљезе...
Добро је, другови,
тако...
тако!
Он је полако спустио руку
намах је замуко брег.
Само што напаред топови туку
и тихо,
тихо
пада
снег...
И напред упро батаљон очи,
тако се гледа с буром све јачом,
ко да ће сада ћутке да крочи
заједно с брдом, с Кадињачом!
А тамо доле, још далеко,
црна се змија окуком пови...
И с чудним миром рече неко:
-Пази, тенкови...
И ко да тихо низ поља бела,
уз одјек топова што њиве рију,
топао као крв из тела
потече шапат у Србију:
Веруј, земљо,
тај дан ће доћи...
Ако паднемо,
ипак с нама
низ ове стазе
чете ће проћи
с осмехом победе
на уснама...
Рођена земљо! Да није тако,
како би стали војници њини!
О, добро виде
да није лако
ићи по нашој домовини!
Друм се пропиње
да пркоси...
То мине гнева земљу дижу!
Огњени ветре,
коси,
покоси
све који газе
и који гмижу!
Једног пролећа,
једног дана,
биће ти друкчи
и лет
и ход,
бићеш развигор између грана
и бели цвет
и румен плод...
Да није тако
како би сиви,
како би страшни
тенкови њини
постали мртви
пламен у њиви
и црн костур
на ледини!
Како би друкче
јурише њине,
ко налет бесних,
зверињих крда,
тих двеста људи
са падине
кршило натраг
у дно брда!
Како би друкче
тих двеста груди
грејало данас
видике сиве,
како би друкче
обични људи
мирно гинули
да други живе!
.......................
Како би друкче друмом на југ
народна војска могла да оде...
кола до кола...
уз друга друг...
као путоказ
до слободе...
........................
Како би друкче за трећим брегом,
по ходу даље од три сата,
на малој колиби, засутој снегом
незабрављена буду врата...
И дуго један старац у њима
ко пред олујом замишљен стоји,
и седом главом брижно клима
кад тутањ до тутња не одвоји...
Ал` ето тихо,
све тише,
тише,
грмљава преста,
...утону јека.
Старац рукавом очи брише,
па опет стоји
и још чека...
Пред њим,
крај прага,
сасвим близу,
танана бреза,
ко да плаче.
О, плачу брезе у другом низу
од седог страца
... до Кадињаче.
А на Кадињачи брезе су витке
ко борци,
рањене,
легле
уз брег.
Тишина... тишина.
...Затишје битке.
На суве усне
капље
снег...
Скоро опкољен батаљон пази
из мале шуме са врха брега
кад ће се опет доле на стази
јуришем Немци дићи из снега.
Време је одавно сасвим стало.
Батаљон лежи лицем на запад.
У торби метака још само мало,
а то ће бити одсудни напад.
Последњи можда напад ће бити
и онда... онда... Немци ће проћи...
и онда да л` ће се ико вратити
да каже:
"Батаљон...
неће доћи!"
Батаљон, проређен, још увек чека...
Крај четири мртва један живи,
а ипак поглед сваког човека
кроз жбуње клизи напред по њиви...
Тад се наједном, доле, на друму,
опет зацрни тенкова ред...
Цеви су пошле прво на шуму
и мало уздрхта дечак блед.
И није чудно, није чудно
(обичан тастер за то је мало!)
срце дечака увек будно
Србији што је откуцало:
Ето.. ја овде,
друг у близини,
и ово брдо,
и тишина,
да ли је тако
ил` ми се чини -
све је то сада
домовина!
Знам те чете
Санџаку журе,
а нама ко зна
шта се спрема...
Ево Немаца...
Тенкови јуре...
А бомби нема!
О, чујте чете
у даљини,
будући људи,
земљо нова,
да ли је тако
ил` ми се чини -
сви сте
крај нашег рова.
Кажите: ту смо,
кажите: јесмо!
Кажите, будући,
кажите, живи,
дижите пести,
полети, песмо,
пођите, сунца,
на облак сиви,
вадите, људи,
срца из груди!
Ох, кажи и ти,
бар шапни, мама:
сви смо
са вама...
Ал` строј се цео диже и крену,
погну се,
јурну
и дечак блед,
јер комесаров крик га прену:
напрееед,
напрееед!
И све наједном
промени лик,
поче да тамни,
да чили дан,
и све се стопи
у зов,
у крик,
пригушен,
далек,
ко туђ,
а знан:
За нове дане,
да свима сване,
..........................
да наше стазе,
поштени газе,
............................
да више нема
гроб до гроба
ни глади покрај
кућнога плота
...........................
да нема таме
............................
да нема роба
............................
да буде топло
од живота
...........................
у цеви љубав!
мржњу!
и јед!
напрееед,
напрееед!...
5.
РОЂЕНА земљо, јеси ли знала?
ту је погино батаљон цео...
Црвена крв је процветала
кроз снежни покров, хладан и бео.
Ноћу је и то завејо ветар.
ипак на југу... војска корача...
Пао је четрнаести километар,
али никад неће
Кадињача.
Пред зградом партизанског штаба у Ужицу
постројио се батаљон ужичких радника...
1.
НА СРЦЕ сада положи руку,
ту је батаљон
и завичај...
Нека даљином топови туку...
Партија пита,
одговор дај.
Сад ће комесар да ти каже
другарску реч, топлу и благу...
Твоје ће мисли он да слаже -
ти срце своје узми за вагу:
Измери цену животу
и реци -
вреди ли
умирати,
и знаш ли већу лепоту
до себе другу дати.
А друг су гладна и боса деца
и сан о срећи људскога рода,
а друг је жена,
мајка што јеца,
а друг је земља,
друг је слобода,
и друг је борац у твоме строју,
твој брат по муци
и брат по зноју,
и свему томе,
свему дуг -
и то је друг,
и то је друг!
Стишај се, стишај, ти песмо срца!
Ужице, често се овога сети...
О, како љубав у грлу грца
док реч са усне још не слети!
И да л` с ето само чини
ил` збиља чује свако,
пред буром у тишини -
комесар говори тако:
Ето гледам вас.
Све лица знана,
знам сваки поглед
шта вам значи.
Мили другови
из ових дана,
металци,
пекари,
ткачи...
Не зна се,
ко ће се вратити...
Неког ће залуд
чекати стругови,
неком ће залуд
пријатељ свратити -
слобода кад дође,
другови.
Борци храбри!
Мили људи...
Како се волимо
како се знамо!
Високо главе,
напред груди,
да срца сада
измењамо.
Здраво, друже,
ти стари
из првог реда!
Као да тражиш
пред собом
дечака својих
лица бледа?...
Ту су дечаци,
пред тобом.
Погледај, друже,
њихове очи.
Те очи траже,
ишту,
не моле,
за другу децу,
и за себе,
дане које ће моћи да воле
као што воле
тебе.
Такве, друже, погледај дане
кроз нишане!
А ти, младићу?
Тебе знам,
знам као малог дечака.
Корпе са хлебом
вукао си сам
од раног јутра
до мрака...
На стид тог света,
и земље
и неба,
гладан си носио
хлеб до господе.
Сад си овде,
јер тако треба
... због хлеба
и слободе.
Са батаљоном
треба да кренеш
А знаш ли -
бојеви
сви ће проћи...
Је ли ти жао
што можда нећеш
загрљен с победом
натраг доћи?
Је ли ти жао
за девојачким гласом
који си само
ослушкивао,
је ли ти жао
за неким стасом
који си само
снивао?
Опеваће тебе
девојке
и младићи,
до краја твој ће
одужити дуг...
Овом ћеш земљом
без корпе ићи -
и с целим светом
бићеш друг.
А ја те гледам
сад у строју:
обичан борац
наших чета...
Здраво,
здраво,
друже по боју,
лепото човека,
лепото света!
Ал` не!
Комесар ништа рекао није
Комесар ћути, тишина точи...
Кад срце с другим почне да бије,
довољно кажу и очи.
Ту сада једне очи постоје
и једно срце, милионско,
колико моје, толико твоје,
срце народно, батаљонско!
И ко је себе ко гвожђе ково,
а још му треба ватре и жара,
нек пружи руку, нек узме ово
пламено срце комесара!
...Он је полако пружио руку,
све му је кровове надрасто стас.
Даљином мукло топови туку...
Ти овде слушај
други глас:
-Другови,
даљина тутњи,
хладна
и сива,
долази издаја,
долази глад,
ваља се челик преко њива
...и можда сутра пашће град.
Све чете
у Санџак ће стићи
да нове ватре
разгоре...
Све до слободе
оне ће ићи,
а ми,
а ми...
можда до зоре...
Ми ћемо бити
последња брана
док задњи наши
у Санџак оду,
ми,
заштитница
будућих дана
и стаза
за слободу.
Комесар ућута изненада.
Као да нема речи више,
загледан преко кровова града,
додаде тише:
-Тако ће
будући
да нас виде,
ко нема снаге,
......................
нек иде...
И онда лагано обори главу
да види који су спремни да мру.
Ћути комесар...
у истом ставу
цео батаљон стоји ту.
Сиво је небо.
Снег тек што није.
Бледи сунце, ко да је ланско.
Ал` горе очи
и бије, бије
срце Ужица,
партизанско.
2.
НОВЕМБАР облаке одмотава,
нагнут над земљом,
тмуран
и блед.
Седи се иње у коси трава,
а груди дрвећа слуте лед.
Ужице прати батаљоне,
црвене заставе... ко задње руже.
Пошле су југу
прве колоне,
а прст на орозу
новембар струже.
Топовска ватра путеве брише,
ветрови ко да узбуну звоне...
Немачки обруч
стеже све више
ал` нови простор
грабе колоне...
Те су колоне жива опруга,
и сада иду из града,
да скупе снагу друмом пут југа,
да опет ударе
изненада.
Смрт и глад се крију за друмом
и небу расту голети суре...
Само ће јаки срцем и умом
прећи заседе и проћи буре!
На југ
у Санџак,
одлазе чете,
тону
и ничу
за хумовима...
Уморна тела,
пушке запете,
и шапат с њима
по друмовима:
Јесени некад
на април сете,
слуте на јутра све тамне ноћи...
Не тугуј, граде,
што иду чете,
куда год пођу,
теби ће доћи...
Ужице - Златибор - Кокин Брод -
то је сад пут
у нови свет;
позив слободе -
истрајан ход;
и закона рата -
покрет,
покрет!
...И иду чете,
одлазе чете,
тону
и ничу
за хумовима,
уморна тела,
пушке запете,
и шапат с њима
по друмовима...
Чујеш ли, Србијо, том тврдом џадом,
како се прашта војска са градом?
То није војска, то нису чете
што стално ничу за хумовима...
Ти живи људи
и пушке запете -
то је слобода
на друмовима!
.............................
Ужице...
Златибор...
Кокин Брод...
Али у овом дану
има још један велики ход,
и тежи ход,
на другу страну:
...Од града вијугав пут на запад,
четрнаест хиљада метара има...
Двеста је људи пошло у напад
и неми опроштај града с њима.
Погнуле брезе главе од студи
и можда због туге или плача...
Неравној борби пошли су људи
и све је ближе
...Кадињача.
3.
ДИЖУ се небу та брда сура,
ко да питају:
да л` сунца има?
Облаци сиви, весници бура,
стали су ћутке над њима.
...Тешко је данас поћи на запад:
кровови града још се виде,
задњи је можда и пут и напад,
а човек не може
да не иде.
И није чудна та песма тиха,
ал` данас чујна за милионе,
песма од једва два-три стиха
старога друга с краја колоне...
Дечаку који до њега иде,
ни тугу своју није скрио:
-Младићу, да л` ми
синове виде?
.............................
Нисам се с њима
ни поздравио...
А дечак ћутке даље корача,
еј, живот један иде по друму,
у оку плива Кадињача,
ал` нешто друго на уму.
И можда ни то није чудно,
докле од града одмичу они,
што срце младо, за све будно,
мучи и њега у колони:
Волео бих
до краја стићи
а пут у Санџак -
до краја води...
О, после рата
овуда ићи
и бити човек
у слободи!
Сигурно лепши
биће људи...
А да л` ће знати
моје сне?
Ја сањам пекару,
светлу,
без студи,
с брдима руменог
хлеба - за све...
...И није чудно, није чудно
што само напред иду они,
па макар срце за све будно
мучи понеког у колони.
И није чудно што небо плаче,
и што је срце милионско
од свег на свету,
од свег јаче -
срце народно,
батаљонско.
Јер ако човек понешто скрива,
сећање неко, као медаљон,
сад крајњи смисао све то добива
у једној речи:
батаљон!
Батаљон ево напред корача...
Ка
ди
ња
ча...
Ка
ди
ња
ча...
Погнуле брезе главе од студи,
прамиња
лапршав
први снег...
На пустом друму двеста људи
усеца траг у брег.
Цокуле старе,
ал` шта то мари,
кораци...
нек стеже лед!
Шљапне цокула
по мутној бари -
али је човек
одмако напред.
Мало погнути дигли су јаке,
сваки се неком мишљу на лицу,
и ко би сада бројо кораке
бројо би саме песме Ужицу.
Ко те, Ужице,
не би волео!?
И бол
и радост
био си, граде...
И ко би тебе
сад преболео
буном засејан
црвени саде!
Неко ће пасти,
неко ће доћи,
еј, граде-друже,
еј, граде-роде,
биће још патње,
ал` све ће проћи,
и бићеш румен
од слободе!
А сад ни речи
не проговорити,
трпети ћутке
мисли сев,
у име људског
себе претворити
у бомбу,
у ороз,
у цев!
На Кадињачу јуначки стати,
и ту остати
дуго,
дуго...
Кад Немци приђу,
само то знати
и више
ништа друго!
...И ништа друго до траг на друму,
а како много све то значи!
Рођена земљо, имај на уму:
металци,
пекари,
ткачи...
Погнуле брезе главе од студи,
прамиња
лепршав први снег...
На пустом друму двеста људи
усеца траг у брег...
Док многи велики данас с муком
ропски пуштају да их газе,
овај батаљон као руком
стопама пише путоказе:
У тмини срцем палити плам,
ту људску главу пред силом дићи!
Никада нећеш бити сам,
ако научиш ићи, ићи...
...Иде батаљон, косом корача,
за трагом - даљине плаве.
А напред расте Кадињача
и људи
подижу главе.
4.
КОМАНДАНТОВУ погледај руку:
под њом батаљон
и цео брег...
Све јаче, све ближе топови туку
и тихо,
тихо
пада
снег...
-Прва чета
тамо код брезе...
Друга, лево
на превој,
ниже...
Пратећи вод шуми полако,
позади десно
митраљезе...
Добро је, другови,
тако...
тако!
Он је полако спустио руку
намах је замуко брег.
Само што напаред топови туку
и тихо,
тихо
пада
снег...
И напред упро батаљон очи,
тако се гледа с буром све јачом,
ко да ће сада ћутке да крочи
заједно с брдом, с Кадињачом!
А тамо доле, још далеко,
црна се змија окуком пови...
И с чудним миром рече неко:
-Пази, тенкови...
И ко да тихо низ поља бела,
уз одјек топова што њиве рију,
топао као крв из тела
потече шапат у Србију:
Веруј, земљо,
тај дан ће доћи...
Ако паднемо,
ипак с нама
низ ове стазе
чете ће проћи
с осмехом победе
на уснама...
Рођена земљо! Да није тако,
како би стали војници њини!
О, добро виде
да није лако
ићи по нашој домовини!
Друм се пропиње
да пркоси...
То мине гнева земљу дижу!
Огњени ветре,
коси,
покоси
све који газе
и који гмижу!
Једног пролећа,
једног дана,
биће ти друкчи
и лет
и ход,
бићеш развигор између грана
и бели цвет
и румен плод...
Да није тако
како би сиви,
како би страшни
тенкови њини
постали мртви
пламен у њиви
и црн костур
на ледини!
Како би друкче
јурише њине,
ко налет бесних,
зверињих крда,
тих двеста људи
са падине
кршило натраг
у дно брда!
Како би друкче
тих двеста груди
грејало данас
видике сиве,
како би друкче
обични људи
мирно гинули
да други живе!
.......................
Како би друкче друмом на југ
народна војска могла да оде...
кола до кола...
уз друга друг...
као путоказ
до слободе...
........................
Како би друкче за трећим брегом,
по ходу даље од три сата,
на малој колиби, засутој снегом
незабрављена буду врата...
И дуго један старац у њима
ко пред олујом замишљен стоји,
и седом главом брижно клима
кад тутањ до тутња не одвоји...
Ал` ето тихо,
све тише,
тише,
грмљава преста,
...утону јека.
Старац рукавом очи брише,
па опет стоји
и још чека...
Пред њим,
крај прага,
сасвим близу,
танана бреза,
ко да плаче.
О, плачу брезе у другом низу
од седог страца
... до Кадињаче.
А на Кадињачи брезе су витке
ко борци,
рањене,
легле
уз брег.
Тишина... тишина.
...Затишје битке.
На суве усне
капље
снег...
Скоро опкољен батаљон пази
из мале шуме са врха брега
кад ће се опет доле на стази
јуришем Немци дићи из снега.
Време је одавно сасвим стало.
Батаљон лежи лицем на запад.
У торби метака још само мало,
а то ће бити одсудни напад.
Последњи можда напад ће бити
и онда... онда... Немци ће проћи...
и онда да л` ће се ико вратити
да каже:
"Батаљон...
неће доћи!"
Батаљон, проређен, још увек чека...
Крај четири мртва један живи,
а ипак поглед сваког човека
кроз жбуње клизи напред по њиви...
Тад се наједном, доле, на друму,
опет зацрни тенкова ред...
Цеви су пошле прво на шуму
и мало уздрхта дечак блед.
И није чудно, није чудно
(обичан тастер за то је мало!)
срце дечака увек будно
Србији што је откуцало:
Ето.. ја овде,
друг у близини,
и ово брдо,
и тишина,
да ли је тако
ил` ми се чини -
све је то сада
домовина!
Знам те чете
Санџаку журе,
а нама ко зна
шта се спрема...
Ево Немаца...
Тенкови јуре...
А бомби нема!
О, чујте чете
у даљини,
будући људи,
земљо нова,
да ли је тако
ил` ми се чини -
сви сте
крај нашег рова.
Кажите: ту смо,
кажите: јесмо!
Кажите, будући,
кажите, живи,
дижите пести,
полети, песмо,
пођите, сунца,
на облак сиви,
вадите, људи,
срца из груди!
Ох, кажи и ти,
бар шапни, мама:
сви смо
са вама...
Ал` строј се цео диже и крену,
погну се,
јурну
и дечак блед,
јер комесаров крик га прену:
напрееед,
напрееед!
И све наједном
промени лик,
поче да тамни,
да чили дан,
и све се стопи
у зов,
у крик,
пригушен,
далек,
ко туђ,
а знан:
За нове дане,
да свима сване,
..........................
да наше стазе,
поштени газе,
............................
да више нема
гроб до гроба
ни глади покрај
кућнога плота
...........................
да нема таме
............................
да нема роба
............................
да буде топло
од живота
...........................
у цеви љубав!
мржњу!
и јед!
напрееед,
напрееед!...
5.
РОЂЕНА земљо, јеси ли знала?
ту је погино батаљон цео...
Црвена крв је процветала
кроз снежни покров, хладан и бео.
Ноћу је и то завејо ветар.
ипак на југу... војска корача...
Пао је четрнаести километар,
али никад неће
Кадињача.
Нема коментара:
Постави коментар