ЉУБАВНО ПИСМО - Арно од Мареја

Дамо лепша нег умем рећ
због које често тужим већ
ваш пријатељ добар који
одан вам је - знате који -
јавља се и шаље поздрав
у ком је живот његов сав:
никад срећа му ни спас
неће доћи сем од вас.
Дамо, мислих време неко
ко најбоље би вам рек`о
све то што у срцу ја сних
да л` ја лично ил гласник;
по гласнику није добро
можда до вас не би допр`о.
Гласник боље ће изгледат:
писмо што мој носи печат
јер гласника нема бољег
низ безбеднијега због свег.
Тај ми савет даде Амор
у чији се уздрам разбор...
Сад чујте Дамо молим вас
шта носи вам мог писма глас.

Племенита дамно умна
и у коју свет не сумња
која све зна и не мења
дела речи нит мишљења
ваша љубазност и дражи
реч вам блага и без лажи
образовање и вредност
дивно тело лица чедност
леп осмех и поглед мио
где је Амор гнездо свио
леп рад и реч топла с њим
чине да ноћ-дан о том сним.
Кад над немам да вас видим
без воље и тужан живим.
Ноћ-дан молим Бога да
смрт ми ил` вашу љубав да.
Дамо ту љубав да л` ми Бог
ваш бићу више но свој стог;
јер због ваше Дамо воље
све чиним и кажем боље;
на дан кад би први сусрет
ваша љубав уђе усред
мога срца плам палећи
који сваки је дан већи...
Кад да мислим бих такође
о другом ваш гласник дође:
моје срце тамо ваш гост
да ме к`о гласник на благост
вашег подсети тад тела
на леп облик вашег чела
од љиљана што ј беље
и плаве вам косе веље
очи сјајне и живахне
и нос што се прав истакне
на свежину вашег лица
рујнијега нег ружица
усташца и бели зуби
од којих сјај сребро губи
брада грло и груд стога
беле к`о снег и цвет глога
лепе ваше руке снежне
прсте витке вам и нежне
понашање ваше дично
и никада недолично
ваше мале љупке шале
и отменост кад вас хвале
и на леп ваш лик весели
кад смо први пут се срели.
Кад ме срце свег тог сети
нађем се у таквој сети
не знам куд идем ни откуд
чудим се да нисам к`о луд
срце ми те ствари плаше
због љубави Дамо ваше.
Цео дан се с болом борим
а ноћ чека ме с још горим:
лежући у кревет меки
мислим наћи одмор неки
али вртим се сна лишен
мисли мислим и уздишем;
дигнем се не право него
да бих поново ту лег`о;
окренем се здесна слева
ал` не може да се снева
збацим покривач и брзо
дигнем - да се не бих смрз`о.
И тад након све те муке
ван извучем обе руке
склопивши их срце шаљем
мени крају том најдаљем
где дамо обитавате;
чиним то што читате...
То казах не могу више;
склапам очи и уздишем
и уздишућ тако уснем
тада похита мој дух нем
право Дамо према вама
јер вас жели видет намах.
Исто као што ја желим
ноћ и дан он жаром целим
постаје ваш слуга врли
што вас милује и грли.
Више хтео бих то пре сна
нег да сам господар Ремса.
Више волим спит радостан
нег жудећ чекат тако сан;
ал` знам да сам срећан и да
Бланшфлер Семирамида
Тизба Леда и Јелена
Антигона и Исмена
нит Изолда косе плаве
не знаше те среће праве
ни пола са својим милим
к`о ја с вама, тако мислим...
Дамо не знам рећ ни стоти
део муке што ме кроти
зебње патње што се збраше
због љубави Дамо ваше.
Због те љубави жив горим
али ја вас Дамо молим
опростите ако греших.
Дамо лепша од најлепших
коју икад зда природа
где нема шта да придода
лепша сте но дан у мају
сунце мајско летњи сјају
ружо мајска цвеће красно
кишо априлска дно јасно
и зрцало све љубави
вишња врлина кључ прави
части о којој свак сања
врх и корен свег знања
соба игре куће крас,
Дамо руку склопљених вас
молим да ваш будем слуга.
Не треба ми љубав друга.
Нећу молит преко мере
у милост вам имам вере
и стог ми док мрем у јаду
обећајте вашу наду
за оданост да ме теши
све док смрт ме свег не реши
јер боље је с надом мрети
нег у очајању бдети.
Дамо даље молит нећу
али Бог нек да вам срећу;
желите л` дајте ми спас
јер ме Амор свлада рад вас
нек свлада вас са мном сада
Амор који над свим влада.
Дамо. 

CARAS RIMAS - Арно Данијел

Драгоцене риме

Преко горе лишћа жути вео
пада, вихор дува преко спруда,
птице ћуте саме сред грмова
и чемеран сјај пада на гај;
жељно поја моје срце пева
да сви људи чују моје хвале
њој што мене баци сред понора.

Једне зоре њу сам самац срео,
тада схватих сву лепоту чуда;
лице! у те гледах препун снова,
неизмеран бај видех и рај;
пун спокоја чекам да та дјева
сад просуди ширећ усне мале
да рад њене жеље мрет се мора.

Гле, Аморе! Зар нисам твој цео?
Мада пун сам очајања худа
злице љуте спремају зла нова;
ја сам веран знај љубавник тај,
душа моја њен пољубац снева
да ми груди где осећам вале
распаљене смири од свих мора.

Кад у дворе прими мој дар врео
млада госпа схватиће да свуда
клице круте трпи душа ова,
да безмеран вај слутим и крај
рад ње која сласт може да слева;
стог сни луди у мени се пале
свег ме плене ал` радост је спора.

Дивни створе ком сам хвале плео,
нада моја празна је и луда?
Нице скуте љубим вам изнова,
ругом теран ај! кроз туђи крај.
Сред тог боја мене верност згрева,
дух вас жуди к`о други што хвале
усред сене Христа, бижјег створа.

АРНО ЖОНГЛЕРУ

Крени горе с песмом мојом смео,
па да краљу певаш с пуно труда!
Тмице путе крију од лопова,
ал` ти смеран дај песму запевај!
Нека твоја нога не оклева!
Срећан буди! И мене су знале
многе жене ал` поп сам одскора.

ЖОНГЛЕР АРНОУ

Испод хвоја, Арно, сваког днева
мој дух блуди кроз те устрептале
успомене све до њених двора.

ДАР ПРСТЕНА - Рембаут од Оранжа

Ово је прстен
Сна, који боли,
на јави пржен
да тако, бољи,

док Мозак трне
од исте вести,
мог тела трње
и напор вешти

уз твоје прсте
постану венци
са којих прште
трубачи вечни.

ПЕСМА - Рембаут од Оранжа

на тему: сам-не-знам-шта.

Чујте, али сам не знам шта,
госпари, сад почех бодар;
стих, песму, сирвентес, ко зна
то, јер чудноват је тробар;
какав облик да му се да
да на крају тако добар
буде, какав досад нису видели ни људи ни жене у овом веку ни у оном који је минуо.


Чак кажете л` да луд сам ја
знаћете (сам свој сам поштар!)
шта мисао је моја сва;
не вреди ни прекор оштар:
што не виде ми ока два
није вредно цвоњка, то зар
да вам не објасним, јер ако вам изнесем своје мишљење, а не додам закључак, сматраћете да сам луд: више волим да држим у шаци шест новчића него хиљаду златника на небу.

Пријатеља ме није стра`
кад се љути ако к`о дар
подршку мени тајну да
пре нег легнем ја на одар;
не можете задат већег зла
но тај што ми је господар.
Све ово кажем због једне даме која ме мучи лепим речима и одуговлачењима, не знам зашто. Чему ми је то добро, госпари?

Већ четири месеца - да!
тисућ лета, мислим то бар -
мину како мени реч да
да ће ми открити свој зар.
Дамо! кад ми срце до дна
знате, згасите тај пожар.
Боже, помози ми. In nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti! Шта ће бити с нама, дамо?

Због вас, док сам чил ил` без сна,
тужно-ведар мој је "тробар";
а три напустих, каквих на
свету нема, вама одан!
И луд сам дворски певач ја
где сам жонглер зван, не госпар.
Госпо, можете чинити као што је чинила Гђа Аима са својим раменом, које је покривала онако како јој се хтело.

То што крстих сам-не-знам-шта
сада принесох на олтар,
он у то име добро ста
јер не постоји његов пар;
нек свак га кад научи га
пева ко глас има добар.
А ако га упитају ко га је начинио, може рећи да је то онај који зна да све добро начини ако то пожели.

ПЕСМА - Рембаут од Оранжа

О љубави сам зборит рад
у име других драгана
ал` кад о својој почнем тад
изгубим сваки ред и склад
јер ми на сва блага знана
не вреде, мој углед пада;
стог ћу наспрам љубави бит
чист и искрен и племенит.

Тако ћу друга срца сад
учит да воле постојана
а свиди ли им се мој рад
љубавну убираће слад
у обиљу са свих страна;
нек гори ил` горе страда
ко сумња, ал` лак сан снит
може ко ухвати ту нит.

Кад вас због дама води над
чија част је поуздана
а од њих запљусне вас хлад
ви њима припретите тад
а буде л` необуздана
и окрутна, мада млада,
нека зна се, нећу крит,
грубост је понајбољи штит.

Могу и други савет дат
како дама да свладана
буде: треба испред ње стат
гордо јој објављујући рат
и хвалит још сваког дана
ону што је ругло града
и нека вам кућа није нит
црква нит брод ком прети хрид.

Тако ћете ублажит глад
ал` та ми је стаза страна
јер сам за љубав слаб и млад
те се мењат нећу никад.
Да су ми сестре све ја на
њиг глед`о бих срца рада
и све морао бих чинит
благ и искрен и истинит.

Ал` нек вас не стигне тај јад
јер лудост је моја храна;
немојте збиља у тај страд
већ вратите се уназад
ако стрепите од рана
и мука и суза сада;
спрам њих ћу увек благ ја бит
ако се уз њих могу свит.

Ал` морам рећи, треба знат
да - и то ми је сва мана -
не волим ништа, ником рад!
Ал` волим прстен тај што тад
би на прсту... пст, с усана
сама ми се реч искрада:
грех смртни је одвећ зборит
стог у срцу бићу скровит.

Мој Леп Жонглер ми је нада
стог, јер је таква њена бит
да ми неће зло наудит.

А песма што успех срочи
у мој Родез гре пред освит.

ЦВЕТ ИСКРЕНУТИ - Рембаут од Оранжа

Сада сја већ цвет искренут
по оштром стењу и брегу
какав цвет? снег лед и иње
што муче тару и секу;
нем је сваки крик и цвркут
у грању, лик сваки смркнут
ал` мој пој ме ведрог лица
чини упркос свих злица.

Тако све ћу искренути
да дол има облик брега
и сматрам за цвет вел иња
а топлота лед клет сече
гром је песма и цвркути
и радостан гај смркнути
тако ми је ведро лице
иако су свуда злице.

Тај ћу глупи свет искренут
што је рођен к`о на брегу
гори ми нег снег и иње
с језицима који секу
љуто не личећ на цвркут
не вреди ту бити смркнут
и посматарм ведрог лица
све што чини тај рој злица.

Љубећ ћу вас искренути
упркос поља и брега
дамо, и леда и иња
али немоћ пут ми сече
дамо, за вас сви цвркути
да ваш поглед не смркнути
тако разведри ми лице
да нисам к`о друге злице.

Бејах дуго к`о искренут
идућ по пољу и брегу
подносећи терет иња
чије игле боду секу
више но мој пој и цвркут
прут заслужи лажац смркнут
ал` сам - Богу хвала - лица
ведрог упркос свих злица.

Нека мој стих искренути
иде врх гаја и брега
тамо где се топи иње
и хладноћа где не сече
мојој дами: ти цвркути
не би смели лик смркнути
њој јер певам ведра лица
а не као певач злица.

Блага дамо љубав лице
штити нам од сваког злице.

Жонглеру ја тужног лица
чекам те, упркос злица.

ЉУБАВНА ПЕСМА - Елије Каирел

Април
ни мај
не чекам
да здам стих
јер чисте љубави знам дух и дар.
Кад ветар дува и гна у тај пар
лисје с грана нисам тужан и нем
већ жељан склада
ведар и свему рад
и волим када
пада снег свеж и град
ил` сја пролет и цвет искренути.

Је сил.
ник тај
што се сам
испред њих
узме себи презрев милост и дар
стог лажну љубав следи у тај пар
а ко му служи под лош стаје трем
ал` свих јада
ја решићу се кад
онај страда
што жели мој пад
стог то чинећ чист ми видик мути.

Обил-
но, вај,
у бездан
мора злих
лажно пријатељство скри дух и дар
ал` чисту љубав следим у тај пар
и не жалим се на зло од ког мрем
јер пун нада
уз њен лик леп и млад
служим сада
сав њен тог тела склад
где част и сласт и ум су расути.

Да мил
за крај
к`о један
монах тих
будем, не трошећ зли дух ни зли дар,
створи њена лепота у тај пар:
с тог разлога сам у љубави њен;
тако - мада
ћутим тек мислећ сад
о њој - зна да
љубавну трпим глад
плашан да је мој збор не наљути.

Ход чил
је, знај,
и нежан
и пре свих
те лепе што против зла сли жар
у срце ми и тело у тај пар
те свуд је служим и пратим к`о сен.
К`о што млада
сва деца воле слад
кад плод пада
тако сам ње ја рад.
Кунем те, Аморе, зло не слути!

Бол ил`
очај
би спреман
од злобних
завидника чији је зао дар
кад видеше ме срећног у тај пар;
сад ми је срце скрито свима сем
њој, и када
осетим неки јад
знам сред сна да
загрлим је и тад
цар Перзије може поникнути!

Краљу сада
од Леона грем рад
јер ту влада
мир и радост и склад:
он част бранећ неће устукнути.

Маркиз града
тог званог Монферат
нек напада
у игри да да мат
кад пиона скрију даме скути.