СУСРЕТ - Десанка Максимовић

Сретам човека, види се није Словен,
није ни Кинез, није ни Јапанац,
али свакако непознат нам странац,
лик му као добротом благословен.

Волела бих знати како се зове
тај благошћу обасјан незнанац,
је ли му завичај раван или кланац,
је ли из неке тајге свету нове.

Промиче човек, људска загонетка,
не знам му краја, не знам прапочетка,
можда су му преци са афричких страна,

можда пећински сликари ирваса.
Промиче тајна ко тајна таласа,
ко сенка облака преко савана.

ПОСЛЕ ПОНОЋИ - Десанка Максимовић

Будна само ја ноћи на хрбату.
Спава бог светлости, сунце, и звуци,
сумњам да су будни и сами вуци,
вукодлак се дремљив крстова хвата.

Не чују се пси ни птица јата,
не шкрипе по стази парка облуци,
дрема фењер дирецима у руци,
уснули станари кућа, појата.

Спава у димњаку радознали дим,
и ветар уморан заспао са њим -
будна само ја у свој васиони.

Пијанац неки на плочнику спава,
недалеко хрчу Дунав и Сава.
Будна само ја у целој васиони.

НЕСАНИЦА - Десанка Максимовић

Сова несанице за нечим ноћас трага.
Сад је врх глечера, сад врх полутара,
све у круг око земаљскога шара,
стално се враћајућ до истога прага.

Застане и опет у круг совуљага
кроз гробља сећања напуштена, стара,
сумње буди, куле у зраку ствара,
у тешке мисли се отисне бестрага.

Све у ковитлац у коло из кола,
али увек стаје крај истог бола,
у тешких мисли заплива океане,

сад на земљи, сад у свету снова.
И опет вечно будна несна сова
застаје крај једне исте ране.

САН - Десанка Максимовић

Високо брдо, на њему алеја,
уместо цветова - пуна је опала,
рубина, оникса, зеленог кристала,
спушта се у дугу пећину без дна.

Проће неко време, месец, можда два,
и опет пећина, алеја кристала,
и као да сам је однекуд већ знала,
веже ме нешто за њу. Али не знам шта.

Као да се некад нешто у њој збило
од чега ме страх, а опет ми и мило,
привлачи ме као каква мутна тајна.

Је ли овај сан бивао сећање,
или загонетно неко обећање?
Или порука скамењена, сјајна?

ТИНУ УЈЕВИЋУ - Десанка Максимовић

Песниче, љубимче бога Световида,
ноћас пишеш песме, па су пуни сјаја
твоји прозори, зидови одаја,
као да месецу неко дворац зида.

Зидови око тебе су биљурни
у час кад ће процветати песма,
светли се и ореол твога несна,
људи сањају светлост кад бдиш ти.

Тине, створени од чуднога склада,
живота, умора, поезије, јада,
Весне си и Црнобога старога син.

Зашто не учини, Световиде боже,
да песник вечно млад остати може,
зашто дозволи да остари ТИН.

ИЗГУБЉЕНИ СТИХ - Десанка Максимовић

Изгубих стих у трави
и сад струк по струк биштем,
по ливади га иштем
између цврчака, мрави.

Затури ли се у глави,
густом обитавалишту,
не знам,
нема га да се јави.

Зацело га је на душак
испила летња суша
или потопиле кише.

Не могу га се
сетити више!

ЧОВЕКОЛИКА БИЉКА - Десанка Максимовић

Рађању својих стихова често се чудим.
Можда сам човеколика рођака биља
из врсте познатих јабука родиља -
са свим око себе везани су људи.

Свакога се пролећа воћњак пробуди,
јабуке сјаје од цветног изобиља
несвесне узрока цветању ни циља,
а мене оспу чежње, пролећне ћуди.

И радујем се и зачуђено питам
откуда ми сокова воћа ритам
у крви и у мозга вијугама.

Ускоро ће стати јабука да вене,
мутне песме вихор кидаће са мене.
И снег ће нам нападати по гранама.