(одломци)
35
А Оњегин? - Наш јунак чудни
На починак се жури касни,
А Петроград је многољудни
Пробудио добошар гласни.
Трговац уста, носач прође;
На пијацу кочијаш пође;
Охћанка некуд с врчем крете,
А снег јој шкрипи испод пете.
Јутарњи жамор већ се шири
И дижу се над крововима
Стубови новог, плавог дима.
Из радње, пекар, Немац, вири,
И често, ко и сваког дана,
Отвара прозор свог дућана.
36
Ал` заморна је балска врева,
Те јутро у ноћ преокрете,
И сад у слаткој сенци снева
Богатства и весеља дете.
Касно се диго новог јутра,
И живот пред њим све до сутра
Једноличан и шарен пуче;
И сутра исто што и јуче.
Па да л` је срећан Евгеније
У цвету својих младих лета,
Пун успеха код лепог света,
Крај сласти које живот крије?
Је л` срећан усред хучног славља,
Млад, неопрезан и пун здравља?
37
Не: жар из срца оде рано.
Досадио му светски шум,
А женама не беше дано
Да дуго маме његов ум.
Неверства му је било доста,
А досадно другарство поста,
Јер није био таквог кова
Да пије шампањ због другова
И онда кад му то не прија,
Нити да буде добре воље
Када га муче главобоље.
И најзад (мада кавгаџија)
Напустио је кавге своје,
Куршуме, сабљу и двобоје.
38
И болест, чије су порекло
Морали наћи већ лекари;
Сплин, како би се негде рекло, -
Наша чамотиња у ствари,
Овладала је њим помало.
Зацело њему није стало
Самоубиство да покуша,
Ал` сада му је хладна душа;
Ко Child-Harold је недосежан
Ишо у салон из салона;
Ни сплетке света, драж бостона,
Ни уздаси, ни поглед нежан,
Баш ништа пажњу да му скрене,
Ни да га троне, да га прене.
42
Већ, ћудљивце вишег света
Напустио је прво он;
И збиља, данас код вас цвета
Досадан, празан, висок тон;
Иако можда нека дама
Тумачи Сеја и Бентама,
Њин разгоовр је - мада чедна -
Несносна бесмислица једна.
А уз то су толико нежне,
Свечане, умне, тачне, вредне
Опрезне тако, тако чедне,
И мушком свету недосежне,
Да може и сам изглед њин
У човеку да створи сплин.
43
И ви, лепотице, у цвету,
Ви, које касно ноћу носе
По петроградском полусвету
Каруце брзе - одреко се
Мој Оњегин и ваше власти;
Тај отпадник од бурних страсти
Затворио се сад у кући,
И почео је зевајући
Да пише, ал` му баш по ћуди
Не беше овај рад пун муке;
Није му ишло то од руке,
Те није допо у ред људи
На које нећу да се јадам
Јер и сам у ту врсту спадам.
44
И беспослици опет одан
И душевном празнином мучен,
Циљ изабро је благородан
Да присвоји ум туђ и учен;
Гомилу књига, ено, спрема
И чита - чита - сврхе нема;
Та досаду, та лажи крије,
Ту савести, ту смисла није;
На свакој ланци и вериге;
Из моде су изашле ове.
А као старе су и нове;
Ко жене остави и књиге,
И полицу где прашине стоје
Завесом црном покрио је.
45
Ко он, и ја тад збацих бреме
Закона светских и таштине
И с њим се здружих у то време
Јер заволех му особине.
Маштању склоност нехотичну,
Настраност ретку, ничим сличну,
И ум заједљив, брз и хладан.
Ја огорчен, он сетом свладан,
Обојица смо у то доба
Познали игру страсти јасно;
У оба срца жар се згасно,
Обојицу је срела злоба
Фортуне слепе и злог света
На самом јутру наших лета.
46
Ко живи, мисли, тај у души
Не може да не презре људе,
Ко осећа, тог вечно гуши
Бол који прошли дани буде;
За њега ништа лепо није,
Јер сећања га гризу змије
И кајања га увек море.
Ал` све то краси разговоре;
Збуњиво ме је у почетку
Гоовр и дух јунака мога,
Ал` свикох ја и поред тога
На његов ум, на реч му јетку,
На шале пуне жучи кобне,
На епиграме мрачне, злобне.
47
Ах, како смо се често лети,
Под небом јасним и прозрачним,
Кад ноћ на тиху Неву слети
И кад таласима мрачним
Не огледа свој лик Дијана, -
Сећали се страсних, давних дана,
И љубави протеклих тајно
И безбрижно и осећајно
Упијали без речи, сретни,
Дах благотворне добре ноћи.
Ко сужња тужног и без моћи
Што носи сан у честар цветни,
Преносиле су тад и мене
У моју младост успомене.
48
Ослонивши на гранит раме,
Мој Оњегин је мрачна лика
Сањао са мном усред таме
Као што песник себе слика.
И све је тихо било тамо;
Стража се у ноћ звала само
И с Миљонске је колска звека
Стизала до нас издалека.
Ширећи складно весла своја
На реци чун се њихо неки
И очараво нас далеки
Рог, или смела песма која...
Ал` слађи је за шетње касне
Звук Тасове октаве страсне.
49
Јадрански вали, Брента, драге,
Видећу једном ја и вас,
И надахнућа пун и снаге
Ваш чаробни ћу чути глас!
Драг је он деци Аполона;
По гордој лири Албиона
Мени је знан и сродан ми је.
О, ноћи златне Италије!
Уживаћу и ја у вама
Са млађаном Венецијанком
Час брбљивом, час немом знанком
У чудним, црним гондолама.
Уста ће моја с њом да стекну
Петраркин говор и реч меку.
50
Да л` ће ми доћи час слободе?
Време је, време, ја јој кличем;
Чекам и блудим поред воде;
Једрима лађа машем, вичем
Под ризом бура, с ових гора,
По распућу широког мора.
Када ћу поћи на пут журни,
И оставити живот тмурни
У овом крају непривлачном?
Па тад под небом земље родне
У афричко жестоко подне
За Русијом да чезнем мрачном,
Љубав и патње где сам знао
И где сам срце покопао.
51
Да са мном види земље стране
Оњегин хтеде да се крене,
Ал` удес је за дуге дане
Одвојио од њега мене.
У гроб и његово тац оде
И пред њим ниче ко из воде
Поверилаца ланац дуги;
У сваког ум и рачун дуги;
У процес да га не уплету,
А задовољан тим што има,
Наслеђе он је дао њима
Не видећи у томе штету,
Ил` предвидевши издалека
Да смрт и старог стрица чека.
52
Баш тад је примио у ствари
И позив да у село иде;
Пре смрти стриц ја хтео стари
Бар још једанпут да се виде.
На ову вест, у село правце,
Поштанским спрегом стрмоглавце
На састанак наш јунак крете;
Успут је зево и пун сете
Припремао се ради пара
На уздахе и изглед скроман
(И тим ја почех овај роман),
Ал` нашао је стрица стара,
На столу, хладног и без даха
Ко готов данак земног праха.
53
Сав свет му беше на услузи,
Јер покојнику са свих страна
Дођоше друзи и недрузи,
Ти стални гости свих сахрана.
До гроба су га отпратили,
Попови, гости, јели, пили,
А затим су се сви разишли
Ко да су некуд послом ишли.
Наш јунак житељ села поста:
Тај расипник и ветрогоња
Постаде власник земље, коња,
Лугова, вода - и ту оста.
И њему беше врло мило
Што мења живот чиме било.
54
Два дана су му биле нове
Самотне доље тога краја,
Потока приче, шумор зове,
И сумрачна свежина гаја,
Ал` трећег, поље и луг мали
Нису га више забављали;
Затим га од њих дремеж свлада
И он већ јасно виде тада:
Иако дворци булевари,
Балови, карте не постоје,
Да и у селу досадно је;
Стражари и ту чама стара
И прогони га сваког трена
Ко сенка или верна жена.
55
Ја живот волим тих, пун мира
И сеоско спокојство дивље;
Звонкија ту је моја лира,
А стваралачке мисли живље,
Ту far niente закон влада,
У доконости, пуној склада,
Крај самотних језера блудим,
И сваког се јутра будим
Због задовољства и слободе.
Ту много спавам, мало читам,
И ретко кад за славом хитам.
Зар нисам ту, уз разоноде,
Уз нерад, мир и шетње ране
Најсрећније ја нашао дане?
56
Љубави, село, цвеће, поље,
Лености! Ја сам вама одан!
Хоћу да истакнем што боље
Да Оњегину нисам сродан,
Да не би читалац понеки,
Или издавач какав преки
Клевете или лажи које,
Сравњивао овде црте моје,
И тврдио у кругу вишем
Свој портрет да сам овде дао,
Ко горди Бајрон што је знао,
Као да не могу да пишем
О неком другом по потреби,
Већ једино о самом себи.
(Прва глава)
