СИНОЋ КРОЗ МРАК - Душан Васиљев

Кроз мрак је синоћ болесна сета блудила
и у души ми зима застудила;
синоћ се први пут нисам прекрстио,
синоћ сам примио на себе клетву туђу
и туђа ме је жена први пут пољубила.

Јуче смо се, у подне, испред олтара срели;
од истог смо бога исто просили
и жртве смо исте приносили,
(ал` Оно нисмо хтели, нисмо хтели!...)
Људи су жито косили,
и низали се зрели снопови;
поток је наду и младост и срећу хукао;
а на грудима нашим болесна је сета клецала.
Она је, туђа жена, очајнички јецала,
ја сам покајнички јаукао,
ко умрлог Бога црни попови
у подневном, привидном, светлом зраку...

И састали смо се у мраку,
где је синоћ болесна сета блудила,
и она ме, туђа жена, први пут пољубила.

ДОЂИТЕ, ДРУГОВИ МОЈИ!... - Душан Васиљев

Дођите, другови моји!
Данас, кад су се стада враћала,
на мојим дрхтећим грудима
издахнуо је млади Дан.

Дођите, другови моји,
и заповедите људима
да весеље и песма престане;
и закључајте све вајате,
да нико данас не буде срећан.

Дођите, ох, моји другови;
пошаљите одмах огњене ате
по Ноћ и по црне стегове;
и умолите сањиве Реке
да приме Дан у своје вале.

Дођите, другови моји,
и замолите наше питоме Брегове
да буду погребна свита,
и да у својим утробама
ковчег од златног метала скују.

Дођите, другови моји,
и пошаљите плавоме Небу гласника,
да упали мртвачке свеће.

Дођите, другови моји,
са вама нека и Ветар дође
са својим комплетним оркестром
да свира спроводне песме.

Дођите, другови моји
и поведите собом беле своје жене
и мајке своје сухе,
млади и мртви да оплачу Дан...

Дођите, ох, дођите, несрећни другови моји!...

МОЈИ ПРОЗОРИ У МАЈУ - Душан Васиљев

Моји су отворени прозори
и моја је душа отворена
када
у мају почне мрак да пада,
да прима у себе аманете
што кроз ноћ тихо језде.
И да изброји звезде
што јесу вечност.

И каткад која звезда плане,
с осмехом жутим на лицу; трепће,
и болно светлуца,
као да издише...
И мене срце гане,
и суза ми сама из ока кане,
и ја онда мислим
да негде неко шапућући муца
да љуби,
али је одговор му смех.
Или да неко на неком прагу куца
који је ваљда рај? -
и залуд ослушкује, нема: "Напред" -

Или као кад зелен и млад
на врху брда виноград
у цвету утуче крупа и лед.
Или као кад кукавица мајка
клечећи нариче своме јединцу.

ПОСЛЕДЊИ КОРАК - Душан Васиљев

Волео бих проћи
једном још само,
једног светлог јутра, када осећамо
јасно, да ће Крај брзо доћи,
кроз зраке плаве и свилене,
поред једнаке колибе малене
и просте, као смрт што је,

и да из ње допру до мене
чисти, бисерни, човечански гласи:

да људи неки, и старци, и жене
причају о љубави међусобној.

Ја бих се тада насмешио сетно,
и у тренутној тишини гробној
уздахнуо бих тихо.

Ветар би ми размрсио власи
црне и дуге;
и ја бих без галаме, неприметно
залио своје избелеле туге
и срећан пошао у плави Бескрај!

СВЕТЕ МОЈЕ НЕДЕЉЕ - Душан Васиљев

Часови мојих надахнућа,
ох, свете моје Недеље,
зашто ми се чешће не прикрадете?
Ја сам на ваш олтар принео
све своје вере, и молитве, и адете,
и ви сте ме за свога сина примиле,
ох, свете моје Недеље.

Ох, свете моје Недеље,
часови мојих надахнућа,
видите моје пуне столове
празних, белих папира,
и стаклених путира
са плавим и црним мастилом,
и нових, челичних пера,
да приме ваше даре;
жеље и мисли и болове,
и нове псовке, и грехе старе,
и све наде свих Зора,
и сав очај свих Предвечерја...

Ох, кад би ми свакодневно дошле,
моје би очи стално сјале,
и пред вашим сјајем у мојим очима
све би завесе пале,
и сва би се подигла вела...

И можда не би тужна била опела,
кад би ми свакодневно дошле,
часови мојих надахнућа,
ох, свете моје Недеље!

ЈЕСЕН - Душан Васиљев

1.

Синоћ су неверне звезде
на плавом небу у пуном сјају сјале,

а јутрос су на тело нашег врта
прве јесење магле
са победничким криком пале.

Наши вртови дрхте у страху:
Руже су своје главе сагле,
и просе милост.

И ситна трава жута
очи је своје упрла Небу,
где Јесен својом укоченом руком
велике, тмурне облаке црта.
Јутрос су тело нашег врта
прве јесење магле облиле
са победничким звуком.

И на вратима капеле у гробљу
Ветар полако, у ритму куца...
Гробна тишина... Нестају гласи...
Сунце се далеко, сањиво гаси...

И на вратима капеле у гробљу
Ветар полако, у ритму куца...
Само у цркви кандило вечно
тихо светлуца... тихо светлуца...

2.

Јутрос је освануо Новембар
и Роса је оседила,
и преко гладног, роморећег Града
прелеће јаук и лелек.

И моје је срце изненада
у тешки очај пало,
и моли људе у Граду:
- ох, дајте зрака, дајте зрака
још само мало!

Али и гладни Колос цвили;
сада већ Мрак и Ноћ пада
и против разблудног Мрака
који нам свете олтаре руши,
и против ноћи
која ће доћи
са вечном мржњом у души -
где је лек? Шта је лек?

Свирепи Ветар злобно бахће
кроз мрке даске плота:
Голгота! Голгота! Голгота!
Човек је створен само да страда
и Смрт је лек!

Јутрос је освануо Новембар
и Роса је оседила,
и преко гладног, роморећег Града,
прелеће јаук и лелек!

3.

Облак један, на бесном ату,
небо широм и уздуж мери
и убризгава плавоме Своду
своју модру, прљаву крв,

а у црном, јесењем блату
шкрипе и клокћу бедна кола
са четир тупа, мршава вола.

На раскршћу, у монотоној песми
пуној чежње и мрког бола,
просјак један нариче Сунцу;

а даље мало, на хучној чесми
девојка једна боса и гола
са њиме плаче... плаче... плаче...

СУТОН - Душан Васиљев

Нема су поља преорана,
и све на њима вене
и стрепи у дивљем страху
од Смрти брзе, неслућене.

Дрва, гола и уплакана,
жале што својом бизарном помпом
морају да су погребна свита,
и што не могу јуначки мрети.

Поље је немо.

Каткад прелети
јато црних, прогнаних врана,
или гавран, ил` друга злослутна птица;

и Човек, што се кроз сутон скита,
осети да се у болном његовом срцу
кида по једна танка, златна жица...