ПРОЗОР - Чеслав Милош

Погледао сам кроз прозор младу јабуку прозирну у јасности.

А када сам поново погледао у освит стајала је тамо јабука оптерећена плодовима.

Значи много је година сигурно протекло али не сећам се шта се догодило у сну.

Беркли, 1965.

VENI CREATOR - Чеслав Милош

Дођи, Душе Свети, повијајући (или не повијајући) траве,

показујући се (или не) над главом пламеним језичком,

кад су сенокоси или кад трактор излази на угарење,

у долини лескових гајева или кад снегови

притисну богаљасте јеле Sijera Nevade.

Човек сам само, и потребни су ми видљиви знаци,

брзо се замарам грађењем степеница апстракције.

Често сам се молио, сам знаш, да кип у цркви

дигне руку за мене, један једини пут.

Али разумем да знаци могу да буду само људски.

Стога пробуди једног човека, ма где на земљи

(не мене, јер ипак знам шта је пристојност)

и допусти да гледајући њега могу да се дивим Теби.

Беркли, 1961.

КАД ЈЕ МЕСЕЧИНА - Чеслав Милош

Кад је месечина и кад шетају жене у разнобојним хаљинама

Чудим се њиховим очима, трепавицама и свем уређењу света.

И чини ми се да би из тако велике узајамне склоности

Могла најзад да настане крајња истина.

Беркли, 1966.

ДИТИРАМБ - Чеслав Милош

Тако много смо видели на земљи, а малахитове горе о заласку сунца сретане су као увек песмом и поклоном.

Иста пролећна игра призива када под одроном базалтних стена јата птица урањају у прозирне воде залива.

И морска видра блешти перајастом руком, ваљајући се у пени поред Point Lobosa.

А у магли жари се црвенило азалеја са дна кланца пуних испарења.

Ништа није додато и ништа одузето, непоколебљиви, савршени неприкосновени свете.

Мелодија усне хармонике, издалека из несигурних година или стаза на коју смо пали, спојени пољупцем.

Успавани лан коловрата, у амбарима јабуке и жито, мрки штитови на грудима сестричине Антолке.

Штектање пушкомитраљеза на равници избразданој противтенковским рововима, под расцепљеним засторима облачног освита.

Ко ће потврдити, ко ће рећи "моје" за узалудни, узалудни, с тешкоћом призвани сан?

Са шуштањем ренесансних хаљина иду наше умрле, осрвћу се и стављају прст на уста.

Другови у оклопима поседали за шаховске сточиће, спустивши велике шлемове поред себе.

А љубавна моћ, живо злато у крви, занавек уништава наше празно име.

Беркли, 1965.

МНОГО СПАВАМ - Чеслав Милош

Много спавам и читам Тому Аквинског

или Смрт Бога (једно протестантско дело)

Десно је залив као изливен од коситра,

иза тог залива град, иза града океан,

иза океана океан, све до Јапана.

Лево су сухи брежуљци са белом травом,

иза брежуљака наводњена долина где се гаји пиринач,

иза долине брда и борови пондероса,

иза брда пустиња и овце.

Кад нисам могао без алкохола, гурао сам на алкохолу.

Ка нисам могао без цигарета, и кафе, гурао сам на цигаретама и кафи.

Био сам храбар. Вредан. Готово узор врлине.

Али од тога никакве користи.

Господине доктор, боли ме.

Не ту. Не ту. Ни сам више не знам.

Можда је то прекомерност острва и континента,

неизречених речи, базара и дрвених фрула,

или наздрављања пред огледалом, без лепоте,

иако је требало бити нека врста арханђела

или светог Ђорђа у Улици Светог Ђорђа.

Господине видару, боли ме.

Увек сам верова у чари мађије.

Наравно да жене имају само једну, католичку душу,

али ми имамо две. Када заиграш,

у сну посећујеш удаљене пуеблосе

и чак земље никад виђене.

Ставите на себе, молим вас, амајлије од перја,

треба спасти свог човека.

Ја сам читао много књига, али им не верујем.

Када боли, враћамо се на обале некаквиих река,

сећам се тамошњих крстова са знацима сунца и месеца,

и варчара како су радили кад владала је епидемија тифуса.

Пошаљите своју другу душу иза гора, иза времена.

Реците, чекаћу, шта сте видели.

Беркли, 1962.

СЕНТЕНЦЕ - Чеслав Милош

У чему се састоји увежбаност руке?

Рећи су у чему се састоји увежбаност руке.

Подозрева се да нешто није у реду са стављањем знакова,

А рука саставља знакове онакве каквима је научена.

Тада је дају у школу крмача и сврачијих ногу

Све док се не упамти шта је лепо. Јер и знак лептира

Јесте бунар са свинутим на дну отровним угљен-моноксидом.

Можда би га требало представљати другачије

Но у облику голуба. Ватра, тачно, али не за нас,

Јер чак и када су брвна траве на згаришту,

Тражимо у њему очи и руке. Па нека буде зелен,

Сав од лишћа мирисног шаша, док по пречкама изнад ливада

Трчи уз тупкање босих ногу. Или као да у ваздуху

Дува у брезову трубу тако снажно, да се доле

Преврће од њеног даха гомила ситних чиновника

У раскопчаним мундирима, и да чешљеви жена

Лете као иверје кад удари секира.

*

А ипак је превелика одговорност мамити душе

Оданде где су пребивале заједно с идејом колибрија, и столице, и звезде.

Заборављати их у или-или: пол мушки, пол женски,

Да би се у крви рођења будиле са плачом.

Беркли, 1963/1965.

СВЕТЛЕО ЈЕ ТАЈ ГРАД - Чеслав Милош

И светлео је тај град којим сам се после више година враћао,

И пропадао је живот Ритбефа или Вијона.

Потомци већ рођени играли су своје игре,

Жене су гледале у огледалца од новог метала.

Зашто је било то све, ако ја да говорим не могу.

Стајала је нада мном тешка као земља на својој оси.

Мој пепео је лежао у кутији испод шанка бара.

И светлео је тај град којим сам се после више година враћао

Својој кући у витрини гранитног музеја

Поред црнила за трепавице, алабастарских тегли,

Менструацијских трака египатске принцезе.

Било је тамо сунце исковано од златног лима.

На све црњем паркету чула се шкрипа лаганих корака.

И светлео је тај град којим сам се после више година враћао,

С лицем заклоњеним мантилом, мада већ давно није живео нико

Од оних који су могли да памте неплаћене дугове,

Краткотрајне срамоте, опростиве подлости.

И светлео је тај град којим сам се после више година враћао.

Париз-Беркли, 1963.