БЕСЕДЕ, ЛЕГЕНДЕ, ПЕСМЕ - Гaврил Стефановић Венцловић

Пливају ти к језику разлике беседе
Ка на лову у мрежу
Разликога рода рибе,
Зле и добре.
И гледај сад што да чиниш...
Змију ухваћену с рибом
Испљуј је напоље из себе,
А добре беседе изабери,
Те их држи себи
У барци твојих усти.

МИХОЉСКО ЛЕТО - Десанка Максимовић

Михољско лето. Дани прохладни, бледи.
Узнемирих птице с тихих грана,
сенице, голубе, два стара гаврана,
усамљене врапце на некој грани.

Знаних и незнаних стабала дрвореди,
и погдекоја бреза самохрана, -
предео као из бајке дворана.
Али шта ми то вреди, шта ми вреди.

Могу шумети гране јасена, клена,
и трава може бити још зелена,
али шта ми то вреди, шта ми вреди.

Што ме боли, не може не болети,
стрепњи, сети могу ли одолети?
И шта ми све то вреди...

БУДНА КУЛА - Десанка Максимовић

Све се ређе пише писмо,
све чешће сећања беже,
све радије се рано леже, -
канда, сестро, већ остарисмо.

А још се ни наживели нисмо,
и све нам је канда теже
одлутати у јутро свеже,
а недавно младе бисмо.

Али има понеко огњиште
које године не униште,
будно као светиља кула.

Само одредити не могу
је ли оно дубоко у мозгу
или у шестом од чула...

ПАДОБРАНАЦ - Десанка Максимовић

Изнад свакодневних на земљи ствари
својих мисли нека врста сам пилота.
Око мене тишина и лепота,
воде ме непознати ми радари,

и спусте где они хоће, у ствари,
некад усред корова, усред драча,
крај равнодушника, крај исмевача,
крај оног који за небо не мари.

Паднем негде где се учиним странац,
као туђински слетео падобранац,
помало чудан, можда и опасан.

Заноси ветар моје падобране
на неповерљиве људе и стране -
али ја не доказујем ко сам и шта сам.

У АВИОНУ - Десанка Максимовић

Копенхаген. Са аеродрома,
војвођански пространог, полећем.
Облаци пода мном као бело цвеће.
За два, три часа стићи ћу до дома.
Сусед до мене два дебела тома
прстима и очима прелеће,
решава да чита, али му се неће,
висине зацело боји се сиромах.
Испод авиона драге земље лопта
наједном се у снену
измаглицу смота.
У будућност летимо замагљену.
Је ли ми у срцу, мислима јасније
него у  магли? - Чини ми се: није.
 

ШВЕДСКА - Десанка Максимовић

Гранит, вода и небо - земља Шведска.
На стени понеки вечности запис,
из пукотине поникао нарцис,
језерска се вода као крљушт љеска.

Модри видици препуни блеска,
стабла бреза исцртао црним лапис,
по стаблима четинара смоле капи.
Светлост, широк видик, ветар - земља Шведска.

Четинар, гранит, маховина, лишај,
борових иглица и светлости киша,
стазу изненада претрчи јелен.

Острвље, вода, небо - земља Шведска,
четинар, понека бреза, леска,
између шума простор брисан, зелен.

ПУТНИК - Десанка Максимовић

Био је ту пре пуних пола века.
Исто камење још стоји у плочнику,
зидина старих исту нађе слику -
низ временом изједначених опека.

Пустник се осврће ко да неког чека.
Сем мртвога јунака на споменику
ниједном да се обрадује лику,
нигде познатог да сретне човека.

Нема негдашњих уличних факина,
цвећарки, чистача, продаваца новина,
нема учитеља из Основне школе.

И оживљује мисао из младости:
умир домаћи, намерници, гости,
траје само камен и пучина доле...