ФИНИКС ДРЕВО ПРЕВИСОКО - непознати (18 век)

Финикс древо превисоко
на ком појет дивни соко,
Верну своју помињући
и у дневе и у ноћи,
Јер не может прегорети
љубви серца одолети.
Која фајда овог света
и живота скорбна лета?
Византије племенита,
У Европи знаменита,
Пошљи мени медецине,
да ми серце не изгине!
Рубинтово славно лице
љубне моје горличице -
Сладост того может сада
утолети горест јада.
Очи чарне, драги камен,
да утоле љути пламен.
Византије, тебе мољу,
исполни ми моју вољу.
Неверности овог света,
где је мирис красна цвета?
Славна цвета финиксова
жели душа соколова.
Источниче слатчајши,
свега света красњејши,
Где усекну сладост твоја,
да не имам ја покоја?
Ах, жалосна сокол птице,
нек не скорби твоје серце!
Бог ће бити у помоћи,
да ћу верна тебе доћи!

ГОЛУБИЦЕ МОЈА, ГДИ СУ УСТА ТВОЈА - непознати (18 век)

Голубице моја, гди су уста твоја?
Очи красне твоје што не гледе на ме?
Как то помержаше љубити зенице,
Когда веселише свагдар моје сердце?
Ах, не могу, сиве (и), на те помислити
Ил узрок жалости тебе преписати.
Издавно бо враг наш мреже простираше
И менека с тобом мразити жељаше.
Зато молим тебе, голубице моја,
Поклони ми сердце и усташца твоја.

ОТКАД ЗОРА ПОЧНЕ СЕБЕ - Мирослав Зановић (18 век)

Откад зора почне себе
Ружицом се окитити,
Слатке тице кроз ливаде
Међу собом жуберити.

Доклен нојца тајно плаши,
Свијет покрјева у покоју,
Срце моје не престаје
Дозивати љубав твоју.

А ти, силна, љепост твоју
Вјенац плетеш русој глави,
И нимало ти нехајеш
На све што ми срце дође.

И ружица себе фали,
Да краљује дер свако цвијеће,
Ма ако зором лице измеће
У ноћ гине и веће није.

Удахнуће зимска доба
Све зелене вјенце твоје,
И кроз мразе твоје зелене
Дозиваш име моје.

Трудно је, трудно оставити,
Ко се, душо, право љуби,
Срце плаче, душа тужи
А памет ништа не служи.

ЕВА - Гаврил Стефановић Венцловић

Она је човечаска велика спона
и негве гвоздене;
сваке замке сплетене
у руку су јој.
С очима замрежује
путове младићем!...
С једним само магнућем
и рукопрегнућем
задржава их за срдца,
а не за скутове и руке,
ка с паламаром с беседом
привлачећи к себи!

ВИНО И ЖЕНА - Гаврил Стефановић Венцловић

Разгонећи тугу ти са срдца,
Тко би те туђин
И с туштеним мазним речма
Могао разблажити и потешити -
Већ ако добро вино
И лепозрачна, смешљива жена?

ПОХВАЛА ЖЕНИ - Гаврил Стефановић Венцловић

Кано воћка доброродна
и домаћи сад господски;
корен је она девојачки и стабло,
деца су гране;
радилство живо,
живу и беседљиву роду гранасту;
светско с благословом наспоривање,
последњим домаћином
спомен и подушје роду,
зидар људски,
божији живописац образом,
говорљивим иконами стесилац,
умљивој грађи склопилац...

СЛОВО ЉУБВЕ - Стефан Лазаревић

Лето и весну Господ сазда,
што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког
дивотним неким
гласима оглашење;
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?

Али све ово
и чудодела Божја ина,
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи -
и није чудо,
јер љубав је Бог.