недеља, 24. август 2014.

ГРОЗНИЦА - Душан Васиљев

Сећам се да су преко неба
бесни летели ждралови,
и да је неко од наших липа
вешала секао,
и да су ме вијали неки валови,
и да сам једва утекао
у неку таму...

И у болници сам се пробудио
бескрајне једне ноћи.
Очи су ме пекле
и сузиле,
(ваљда су ме биле жене урекле?)
и по телу су ми пузиле
неке хладне бубице или мрави.
И дрхтећи сам чекао петла
да зору јави,
и да пред мене баци
две-три прегршти светла.
И ветар, да сљушти са земље кору
коју је обвила ноћ.
И некога, да ми донесе воде.

И када је зора приспела,
све се преда мном тада
бесомучним тактом почело окретати:
столови, убруси, лавори, клупе,
недеље, године, векови,
дани и часови, минути...
А бочице и лекови
у њима, жути,
дубоко су ми се поклонили
и пролетњим гласом дрва, која пупе,
у уши ми звонили:

- Цин, не бој се Смрти!
Она се од нас плаши,
као од ватре вук.
Цин, она се на нас
издалека само плази,
али нас увек обилази,
јер смо јој једном
сломили струк!
Цин, не бој се Смрти!
Цин, цин, цин...

И поново је пала ноћ.

У КОЛИБАМА СМРТИ - Душан Васиљев

Облак се надвија ко пијан месец
над коље у небо убодено,
и тече црвена крв реком.
И путеви су у магле уткани
што су легле по дрвећу.
Осећамо да по кућама нашим сенке костура шећу,
у селу цветном, далеком.

И ничег нема што би нас опило у том часу,
и сви смо силни, крвави атамни
у овом клању.
И зар да од ласта чекамо да нас спасу,
љубећи се по крововима дању?
Већ легнемо ничице у влажне куте,
и слушамо како тишине
зашапћу, слатко, па ућуте.

А изнад глава киша нам се слива,
и жуто, увело влажно снопље
сва нам је перспектива.
И за грм ако паднемо кад отвор смрти засјаји -
то су сви важни догађаји.

И пожар се ужасни похотно ваља
преко свих река, мора, земаља.
Умрећемо и ми, сутра, или нешто касније,
смрћу, врелом, подмуклом.
(Зар није још ужасније
живети дан-два са лобањом пуклом?)

Бели, порушени звонци забринуто стрче
и мислиш да ће одмах да потрче,
и да оду у Незнано - Сањано.

И ничега нема што би у нас унело чистоћу,
једно очајно громовито "хоћу",
или по глави један страховит удар,
па да се већ једном свега заситимо,
крвави и разбарушени!

субота, 23. август 2014.

У МРАКУ - Душан Васиљев

Ниже се на души удар за ударом
и срећу се само кужни остаци
живота, по путу изривеном, старом;
о, сви смо овде крвави ортаци,
отац и син, учитељ и ђаци.

Већ нам олтаре племен пожара лиже
и наш јаук небо достиже,
и нема сањања о мајској сети,
јер ће нам пламен памет одузети.

О, крвава браћо у снегу,
љубав и бог и живот су трице;
стварност је јаук што царује на брегу,
бомбе и камиони и крилатице.
И ноћ слази,
и мремо тихо у тој крвавој влази.

Слеђен наш осмех залута на модре лике
и уплете се у боре црне, тешке,
ко крст на врху старе, чудне базилике.
И са сузама милујемо те слабе
уморне наше смешке:
утехе за нас нема.

У рововима, непознати, туробни,
осуђени, презрени, кобни
чујемо увек хладан крик гробни.
И пут нам кривуда,
а троне нас лишће зелено, и груда.

Ноћ падне, и цику загрли је тресак
паклен;
и делови нас полете зраком
као крвав, крупан песак
као мехур шарен, стаклен.

СМРТ ПОКОЛЕЊА - Душан Васиљев

Ми срећни нисмо били.

Нисмо опрали на врелу братства очи,
него смо у гробљу, на хладној, каменој плочи
слушали како Мајка за Сином цвили.

И из гробља дошли смо чисти;
кроз облаке дима
назирао се светлости нове луч, -

и ви нас дочекасте
плетеним, троструким бичевима.
И ваше руке, ко железни обруч
који гуши, гуши... гуши...,
обавише се око наших груди.

Ми смо тада у души
проклели и вас и себе;
и од бола
променили смо сто идола,
и на сто стаза хтедосмо стати.

Али на свакој по једна Мати
рече нам да ни ми нисмо људи.

И тада смо се одрекли свега!

..................................................

Ноћ свугде, као и пре. И тама...
Ми изгибосмо под црним заставама,
а ви славите помпезан пир...

........................

Ноћ свугде.

.......................

И тама.

.......................

И мир...

ПОД ЈЕСЕН - Душан Васиљев

Драга, ближи се Зима,
а наше цвеће није цвало;
и још два-три даха, још суза мало,
и наша ће нада мртва проћи.

Јест, ово није наша клима,
и твоје је око давно сјало.
Али не плачи; још није свему крај,
узми редом од сваког опроштај,
јер одмах нам ваља поћи.

Ми знамо да не постоји рај;
али нам остаје земља платана
и гробља сјајног, у зраку
сунце, које нас још ваљда воли.

И ако те првих јесењих дана,
када се мре, у души нешто заболи
и зажелиш бити мати:

од плача ће ти се трести груди,
и питаћеш ме: зашто је све то тако?

А ја ћу утрти сузе, и као да нисам плак`о,
лицемерно, као сви људи
када су нечему криви,
једнога дана, кад се видици сиви
обуку у црно - пред тебе стати
и са осмехом рећи: гробље ово
једном ће ти на све одговор дати.

МОЛИТВА - Душан Васиљев

Ми смо оног јутра пошли на молитву.
У мом срцу загрејаном
наде су певале песму телу твоме,
бољем него снег божићни.

И... прошли смо поред Цркве,
јер у мом срцу пјаном
мирис твога топлог тела
побио је тајну жудњу за тамјаном,
и за тихим покајањем.
А и ти си исто хтела,
што је моје срце снило.

Тако је почела Љубав.

Пролеће нас је поздравило
зеленилом, што значи Зору
и нови Живот.

Соло

Пролеће: тиха срећа,
и витки струци руже;
заједно: радост и туга, осмех и бол.
Пролеће: вечни мол.

Хор (pianissimo) 

Пролеће: вечни мол.

Соло

Лето је: жега и жеђ и страст,
и литије и гробови;
кад крше јаблан и горди храст
свети Илија и громови;
када нагони крв на рад
шепаве, сакате, лење...
Лето је вечно врење.

Сви (fortissimo)

Лето је: вечно врење,
Лето је: вечно врење.

Соло

Јесен је: пуни плодови
и голе шуме;
када се цеде зрели плодови
да се уносе у подруме,
и јутром магла;
када падају перја из крила;
Јесен је: вечни опроштај
и паучина... и свила...

Сви (piano)

Јесен је: вечни опроштај
и паучина... и свила...

Соло

Зима је: тужни дур,
срце и коса и гробље бело.
Сребрно иње и хладни лед;
земљом и небом, у недоглед,
зајеца вечно опело...

Сви (decrescendo, pianissimo)

Земљом и небом, у недоглед
зајеца вечно опело...
.............................................................
Вечно опело
.............................................................
Опело...

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА - Душан Васиљев

Остави царска, поносна жено,
маште о љубави,
која ће се једном и себе одрећи,
и снове о лажној срећи,
и слушај мирно шта ћу ти рећи:

Ја сам пјан лежао у блату
првих Пролетњих Киша,
и у блуду и у разврату,
и у ланцима, што их је моја крв оплела.

И ти си дошла. И ти си ме хтела
оваквог, какав јесам;
твоја је жеља, ко снага моје крви, расла.
И ти си отела поглед из тамних очију мојих,
и својом си ме крвљу од моје крви купила.

Ал` си се, поносна, царска жено, залуд трудила,
јер ме ниси спасла.

Ја сам кроз ноћи дуге и бљутке
нацедио поново себи
чашу пелена
и жучи.
И ја је морам испити,
јер ме мучи
твоја утеха, и тишина и ход
без бата, на прстима.
И боли ме твоја примерна башта, зелена,
где је све тако правилно и чисто,
ал` увек исто... увек исто...

Ја волим да лупам главом у Плави Свод
и да на својим кратким крстима
куглу земаљску држим, као што су Грци
појмили Херакла;
и волим да у вечном огњу пакла
жежем своје прсте, беле беспарне прутове.
И волим да ми нико не зна путове...

Пусти ме натраг у моје пролеће!
Пусти ме, царска жено,
јер ће у мени гласови мржње и чежње
угушити гласове понизне хвале:

Ја ћу продати твоје рубине и опале
гаравом сарафу у чаршији
и купићу за њих шарене бенгале.
И кад ти моје поноћне блуднице
под прозором славопојну ватру упале,
ја ћу ти рикати са улице
да је моја љубав бенгалска ватра само.

И онда оно, чега се највише плашим:
да ћу за гомиле твога злата
купити једне кишне ноћи
хиљаду кукавних Пилата,
који ће те грешно осудити...

И онда се... више...
нећеш... пробудити...
Нећеш се... више... пробудити.

Ох, пусти ме натраг у моје пролеће
поносна, царска жено!