БЕСКРАЈНО - Славомир Гвозденовић

У зору из облака излазе речи
још се прамен магле за њима повлачи
везује душу јутра
са душом мислиоца
у глави (као у крошњи ума)
заблистају благо
затим се повлаче у своју светлост
да се тишине бескраја сете

ЈЕДНЕ ЋУ НОЋИ ИЗАЋИ ИЗ СУДБИНЕ - Ивана Миланкова

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. На кожи вам не видим лице.
Ноћас ћу кобно заволети птице.

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. Поштујем одстојање
између корњаче и руже, лабуда и Бога.

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. Слутим стакла и слонове из Кине.
Видим, очи ми се изливају
из судбине.

21. децембар 1989.

ДУБОК ЈЕ СВЕТ - Ивана Миланкова

Склизнули су предели,
само биљна општост влада.
"Извините, мени је зло,
под вашом шубаром
одвећ је лојално.
Извините, ја напуштам воз."
У северни замак,
у чипку, под северни вез!
Ломи се бродовље,
мучи се море,
прска сфера Севера.
Стакло кроз стакло ишчезава.
Пада снег,
дубок је свет.
Не види ме Бог.
Разлога је неколико,
један је изван природе. 

ТИХА НОЋ - Војислав Деспотов (1950-2000)

Пала је сасвим тиха ноћ, прегорело је
појачало.
Под прозором расте багрем који шири
мале прљаве храстове и јасене, копља
из којих бешумно капље јесен.
Не чујем ништа кад урликнем на месечини,
сви су се народи попели на месец
и без речи заболи у прашину
своје дијалекте.
Ужасно је тиха моја ноћ,
тиха је, тиха је,
спаваћу из почетка.

УПУТСТВО - Радосав Стојановић

У случају сусрета с медведом
Понашајте се природно
Не бежите не вриштите
Не вичите: Упомоћ!
Не изазивајте ђавола
Будите сасвим спокојни
Као да га и нисте видели
Као да такав створ и не постоји
И медвед ће од вас побећи
Ако је прави медвед
Јер прави медвед не подноси
Никаква кревељења и керефеке.

МАЈСТОРИ, ОПЕТ - Радосав Стојановић

Мајстори, мајстори,
Зашто сте оставили градилиште?
Ко ће да озида тесну кућу без оџака?
Ко да среже кров и подвеже маије?
Како ће дим да ћарлија на овој пустолини?
Где су жежени одливци мога срца, вена и дамара?
Где талисмани мојих љубави?
Мајстори горки, непослушни,
Зашто сте се као парипи расули градовима и однели калупе месечине?
Зашто не пијете пристојно за столом кобиље млеко уранка?
Куда ћете са својим тестерама и длетима?
Зар вам није стало да из темеља
Усправите дом на седам заборава са четрдесет катанаца?
Зашто сам вам доделио орден градитеља Вавилонске куле?
И увео вас у ред клесача Његовог одра?

ПРОГНАНИКОВА ПЈЕСМА - Здравко Крстановић

Као да се другима збива
подносимо - ово.
васелници, вазда гости.
иначе, ко би издржао?
чудна нас мисао,
у студеним собама,
лови:
ниште се није десило.
а десило се све!
други су укућани
у нашим кућама.
зидови, њима празни,
прхки од успомена,
за нас су недоступни.
заувијек.
како дишу у постељама
гдје смо чекали јутро?
каква је прашина
попадала
по колијевкама
наше дјеце?
она хоће натраг.
а нема више пута
тамо
одакле смо прогнани.
само у сну - враћамо се.
тумарамо
својим бившим животима.
али, у сну - као гости.
и у сну, Господе, и у сну.