ПЕТО ПЈЕВАЊЕ
Други круг. Минос. Грешни љубавници.
Франческа из Риминија и Паоло Малатеста.
Тако се спустих из првога круга
у други, мањи простором, ал` који
тим више јечи од плача и туга.
Ту Минос, страшан, зубма режећ стоји,
на прагу ондје гријехе испитива,
суди и шаље, репом правду кроји.
То јест, кад душа, на несрећу жива,
ту стигне, сва се исповиједа тада,
а овај зналац сваког дјела крива
да јој у паклу мјесто што јој спада:
толико пута свије реп на тијелу
колико треба ступњева да пада.
Пред собом има увијек хрпу цијелу;
по реду иду да му суд сазнаду:
кажу и чују, и већ су у ждријелу.
"О ти, што идеш к овом болном граду",
завикну Минос кад ме оком срете
у службеном се прекинувши раду,
"пази куд идеш и на чије свјете;
не гледај што су ту широки пути!"
"Што вичеш тако!" мој се вођ уплете;
"ти његва пута усудног не мути,
јер тако хоће ондје гдје се може
што год се хоће; зато одсад шути!"
Сад стану болни звуци да се множе
у мојем слуху; сад стигох на путе
гдје многи јаук сву ми душу проже.
До мјеста дођох гдје сва свијетла шуте,
што шуми као море у олуји,
када га вјетри с разних страна муте.
Паклени вихар, што без станке хуји,
ту носи душе и замаху пуну:
мучи их, бије, вртећ их у струји.
Кад буре с њима на руб гротла груну,
стане их вика уз куку и леле,
и онда Божје величанство куну.
Чух да су казна такве сузе вреле
за оне што им гријех пути гове
и којима су страсти разум сплеле.
Ко чворци крил`ма ношени што плове
зими у јату растегнуту широм,
тако и вјетар зле духове ове
врти и носи амо тамо виром;
нема им наде да ће икад биједу
смањити, камо л` починути с миром.
И ко што ждрали у другоме реду
плове, док болно гласови им звуче,
тако и сјене плачући у једу
стижу, а оно зло их собом вуче;
па рекох: "Мештре, какви су то људи,
које толико црни уздах туче?"
"У скупу, што радозналост ти буди,
прва је", рече, "царицом се звала
над мноштвом разних језика и ћуди.
Тако се ода блуду да је дала
узаконити, страст што гадна жели,
не би ли тако своју љагу спрала.
Семирамис је; она, повијест, вели,
наслиједи Нина, кому бјеше љуби;
султани су у њену земљу сјели.
Друга се, Дидо, због љубави уби,
невјерна ријечи што је мужу даде;
И Клеопатра блудом душу згуби."
Хелену видјех што толике јаде
проузрочи, и Ахила јунака,
који на крају због љубави паде.
Ту бјеше Парис, Тристан и још јака
чета, и све ми редом каза сјене,
због љубави што допадоше мрака.
Када ми вођа све те древне жене
и витезове именова тако,
свалда ме жалост, мрак падне на мене.
ФРАНЧЕСКА ИЗ РИМИНИЈА И ПАОЛО МАЛАТЕСТА
"Да ми је", рекох, "ријеч прозборит како
са онима у згарљају, које,
како се чини, вјетар носи лако."
А он ће: "Кад се приближи то двоје,
љубављу њином куми их и брати,
и дозват ће их заклињање твоје."
Тад викнух, чим их вјетар к нама сврати:
"О дођите нам, душе пуне сјете,
зборите с нама, нема л` тко да крати!"
Ко голубови, које жеља крете,
што к слатком гнијезду с пожудама свима
држећи широм мирна крила лете,
тако из чете, гдје је Дидо с њима,
кренуше к нама по зраку опаком;
толику снагу зов милостан има.
"О добри, мили створе, што тим мраком
долазиш к нама, којих крв се проли
омастивши и земљу својим знаком,
ми бисмо, да нас краљ свемира воли,
молили за те, јер због зла нам јада
срце те, видим, самилосно боли.
Је л` слушат вам ил` зборит душа рада:
ми ћемо слушат или зборит знати,
док вјетар шушти, као ево сада.
У приморском ме граду роди мати,
гдје слази Пад и починку се нада
с притока дружбом, што га путем прати.
Љубав, што брзо њежна срца свлада,
занесе овог да ми дражи жели,
отете тако да још срце страда.
Љубав, што љубит љубљеноме вели,
зенесе мене свим што њега краси,
и још јој, ето, чари нису свели.
Љубав нам жиће истом смрћу згаси;
наш убојица паст ће у Каину."
Такви су до нас допирали гласи.
Кад чух те душе и сву муку њину,
поникох ником, све док пјесник шута
и не рече ми: "Куд се мишљу вину?"
Одвратих на то: "О жалости љута!
Колико слатке мисли их и снови
доведоше до овог болног пута!"
Обратих им се тад уз упит нови:
"Франческа, плачем с твоје муке вајне
и жалост ми се око срца ови.
Ал` реци ми: за вријеме чежње бајне,
како и гдје вам љубав згоде даде,
да своје жеље упознате тајне?"
А она: "Веће боли не имаде,
већ сјећати се својих сретних дана
у невољи; и твој то вођа знаде.
Ал` ако ли ти прва клица знана
љубави наше пажње тако мами,
испричат ћу ти ока расплакана.
Читасмо једном, да с` отмемо чами,
о Ланцелоту, ког је љубав сплела;
без сваког страха бијасмо и сами.
Често се наша два погледа срела,
и блиједило нас увијек посу живо,
ал` нас је само једна страна свела.
Кад читасмо баш како је цјеливо
љубавник онај уста жељкована,
овај, што завијек са мном се везиво,
дршћућ ми даде цјелов сред усана.
Сводник је књига и њен писац био:
већ не читасмо даље тога дана."
Док један прича, други дух је лио
толике сузе, да се од тог јада
ко да ћу умријет обезнаних цио;
и падох ко што мртво тијело пада.
Други круг. Минос. Грешни љубавници.
Франческа из Риминија и Паоло Малатеста.
Тако се спустих из првога круга
у други, мањи простором, ал` који
тим више јечи од плача и туга.
Ту Минос, страшан, зубма режећ стоји,
на прагу ондје гријехе испитива,
суди и шаље, репом правду кроји.
То јест, кад душа, на несрећу жива,
ту стигне, сва се исповиједа тада,
а овај зналац сваког дјела крива
да јој у паклу мјесто што јој спада:
толико пута свије реп на тијелу
колико треба ступњева да пада.
Пред собом има увијек хрпу цијелу;
по реду иду да му суд сазнаду:
кажу и чују, и већ су у ждријелу.
"О ти, што идеш к овом болном граду",
завикну Минос кад ме оком срете
у службеном се прекинувши раду,
"пази куд идеш и на чије свјете;
не гледај што су ту широки пути!"
"Што вичеш тако!" мој се вођ уплете;
"ти његва пута усудног не мути,
јер тако хоће ондје гдје се може
што год се хоће; зато одсад шути!"
Сад стану болни звуци да се множе
у мојем слуху; сад стигох на путе
гдје многи јаук сву ми душу проже.
До мјеста дођох гдје сва свијетла шуте,
што шуми као море у олуји,
када га вјетри с разних страна муте.
Паклени вихар, што без станке хуји,
ту носи душе и замаху пуну:
мучи их, бије, вртећ их у струји.
Кад буре с њима на руб гротла груну,
стане их вика уз куку и леле,
и онда Божје величанство куну.
Чух да су казна такве сузе вреле
за оне што им гријех пути гове
и којима су страсти разум сплеле.
Ко чворци крил`ма ношени што плове
зими у јату растегнуту широм,
тако и вјетар зле духове ове
врти и носи амо тамо виром;
нема им наде да ће икад биједу
смањити, камо л` починути с миром.
И ко што ждрали у другоме реду
плове, док болно гласови им звуче,
тако и сјене плачући у једу
стижу, а оно зло их собом вуче;
па рекох: "Мештре, какви су то људи,
које толико црни уздах туче?"
"У скупу, што радозналост ти буди,
прва је", рече, "царицом се звала
над мноштвом разних језика и ћуди.
Тако се ода блуду да је дала
узаконити, страст што гадна жели,
не би ли тако своју љагу спрала.
Семирамис је; она, повијест, вели,
наслиједи Нина, кому бјеше љуби;
султани су у њену земљу сјели.
Друга се, Дидо, због љубави уби,
невјерна ријечи што је мужу даде;
И Клеопатра блудом душу згуби."
Хелену видјех што толике јаде
проузрочи, и Ахила јунака,
који на крају због љубави паде.
Ту бјеше Парис, Тристан и још јака
чета, и све ми редом каза сјене,
због љубави што допадоше мрака.
Када ми вођа све те древне жене
и витезове именова тако,
свалда ме жалост, мрак падне на мене.
ФРАНЧЕСКА ИЗ РИМИНИЈА И ПАОЛО МАЛАТЕСТА
"Да ми је", рекох, "ријеч прозборит како
са онима у згарљају, које,
како се чини, вјетар носи лако."
А он ће: "Кад се приближи то двоје,
љубављу њином куми их и брати,
и дозват ће их заклињање твоје."
Тад викнух, чим их вјетар к нама сврати:
"О дођите нам, душе пуне сјете,
зборите с нама, нема л` тко да крати!"
Ко голубови, које жеља крете,
што к слатком гнијезду с пожудама свима
држећи широм мирна крила лете,
тако из чете, гдје је Дидо с њима,
кренуше к нама по зраку опаком;
толику снагу зов милостан има.
"О добри, мили створе, што тим мраком
долазиш к нама, којих крв се проли
омастивши и земљу својим знаком,
ми бисмо, да нас краљ свемира воли,
молили за те, јер због зла нам јада
срце те, видим, самилосно боли.
Је л` слушат вам ил` зборит душа рада:
ми ћемо слушат или зборит знати,
док вјетар шушти, као ево сада.
У приморском ме граду роди мати,
гдје слази Пад и починку се нада
с притока дружбом, што га путем прати.
Љубав, што брзо њежна срца свлада,
занесе овог да ми дражи жели,
отете тако да још срце страда.
Љубав, што љубит љубљеноме вели,
зенесе мене свим што њега краси,
и још јој, ето, чари нису свели.
Љубав нам жиће истом смрћу згаси;
наш убојица паст ће у Каину."
Такви су до нас допирали гласи.
Кад чух те душе и сву муку њину,
поникох ником, све док пјесник шута
и не рече ми: "Куд се мишљу вину?"
Одвратих на то: "О жалости љута!
Колико слатке мисли их и снови
доведоше до овог болног пута!"
Обратих им се тад уз упит нови:
"Франческа, плачем с твоје муке вајне
и жалост ми се око срца ови.
Ал` реци ми: за вријеме чежње бајне,
како и гдје вам љубав згоде даде,
да своје жеље упознате тајне?"
А она: "Веће боли не имаде,
већ сјећати се својих сретних дана
у невољи; и твој то вођа знаде.
Ал` ако ли ти прва клица знана
љубави наше пажње тако мами,
испричат ћу ти ока расплакана.
Читасмо једном, да с` отмемо чами,
о Ланцелоту, ког је љубав сплела;
без сваког страха бијасмо и сами.
Често се наша два погледа срела,
и блиједило нас увијек посу живо,
ал` нас је само једна страна свела.
Кад читасмо баш како је цјеливо
љубавник онај уста жељкована,
овај, што завијек са мном се везиво,
дршћућ ми даде цјелов сред усана.
Сводник је књига и њен писац био:
већ не читасмо даље тога дана."
Док један прича, други дух је лио
толике сузе, да се од тог јада
ко да ћу умријет обезнаних цио;
и падох ко што мртво тијело пада.
Нема коментара:
Постави коментар