четвртак, 10. април 2014.

БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА - Данте Алигијери

ИЗ ТРИДЕСЕТ И ДРУГОГ И ТРИДЕСЕТ И ТРЕЋЕГ ПЈЕВАЊА

Девети круг. Антенора и издајице домовине или странке. 
Гроф Уголино и надбискуп Руђери.

... Већ од њега смо пошли кад у кори
угледах сјене залеђене двије,
тако да глава глави клобук твори.

И као што се крух од глади ије,
тако је горњи доњег зубима клао
ондје гдје мозак допире до шије.

Меналипу је Тидеј тако стао
слијепе очи гристи с мржње јаке,
на лубању ко овај што се дао.

"О ти, што звјерске показујеш знаке
мржње на тог ког ти зуби море,
реци ми зашто, па ако опаке

његове радње против њега зборе,
кад сазнам тко сте и гријех његов скорим,
одужит ћу се теби јоште горе,

не осуши л` се језик којим зборим."

Уголино Дантеу прича о свом трагичном крају. 

Са грозна јела грешник уста маче
и отре их о косу главе што ју
већ бјеше страга нагризо. Тад рече:

"Зар очајну да бол обнављам своју,
што срце већ при помисли ми боде
прије но о њој ријеч речем коју!

Ал` треба л` моје ријечи да роде
срамоту злици ког ждерем овако,
испричат ћу ти плачући те згоде.

Ја не знам тко си, ни како л` у пако
стиже, ал` кад те чух сред ових језа
препознао сам Фирентинца лако.

Пред собом видиш Уголина кнеза,
а овај ту је надбискуп Руђери;
сад слушај што нас овдје тако свеза.

Нећу да причам како ме на вјери
ухвати злотвор и уби, јер људи
већ све то знаду; ал` друго разбери.

Јер што још не знаш, то је начин худи
како ме уби; окрутност тих јада
чут ћеш, и потом увреду просуди.

Отвор на гајби, што се кулом глада
назива иза страдања ми љута
и гдјено јоште многи ће да страда,

већ ми показа млађак више пута,
кад зао сан ми копрену распара
којом будућност бјеше огрнута.

Ја усних овог као господара
гје лови вука с његовим вучићима
гором што Пизи град Луку затвара.

С мршавим, ревним, извјежбаним псима
Гваланде метну пред све ловце ине,
Сисмонди бјеху и Ланфранки с њима.

Трчаху отац и млади, ал` њине
већ ноге видјех гдје сустати кане,
а оштри зуби клаху им слабине.

Пробудивши се прије зоре ране,
чух гдје ми дјеца у сну плачу с јада,
лежећи са мном, и гдје траже хране.

О тврд си ако још ти бол не зада
мисо на слутњу што ме тада смути;
а кад ћеш плакат ако нећеш сада?

Пробудише се; бјеху то минути
кад нам је храна сваког дана слата,
ал` зло уснивши, свако на зло слути.

Тад чух гдје доље забијају врата
на страшној кули; сав се од тог снебих:
без ријечи гледах она лица зната.

Не плаках, јер се скамених у себи;
плакаху они. Анселмучо лану:
"Ти тако зуриш, оче, што је теби?"

Не рекох ништа, нит ми суза кану
сав дан и сву ноћ што бјеше на реду,
док ново сунце свијету опет грану.

Кад паде трачак свјетлости у биједу
тамнице тужне, и кад видјех јадан
на четир лица своју слику блиједу,

стах руке гристи, сав од бола свладан;
ал` они одмах сви на ноге скоче
мислећи да то чиним што сам гладан:

"Много би мање бољело нас, оче
да једеш од нас; не жацај се свући
ту биједну пут што с тебе живјет поче."

Смирих се да им јад не буде љући;
тај дан и други сам у муку мину.
Ах, тврда земљо, што не хтједе пући?

Када и данак четврти нам сину,
пред ногама се Гадо пружи мојим
велећи: "Оче, помози свом сину!"

И умре; и ко ти мене гдје стојим,
до шестог дана видјех како пада
још троје редом. Слијеп већ, тад над својим

тетурат стадох породом, и мада
већ мртви бјеху, два дни сам их звао.
Што бол не сможе, пост учини тада."

Рече и очи искоси, и као
под зубима кад кост се ломи псету,
тако је главу опет гристи стао.

Авај, о Пизо, ругло свему свијету
у лијепој земљи гдје се р`јеч si збори!
Кад сусједи те не казнише клету,

нек се Капраја и Горгона створи
на ушћу Арна браном, и све живо
што је у теби нек вода помори!

Јер нек је свијет о кнезу и казиво
да издајом те лишио каштела,
мучити зато дјецу бјеше криво.

Премлади бјеху још за таква дјела,
о нова Тебо, Угућон, Бригата
и два што пјесма већ их је навела.

Превео Миховил Комбол


Нема коментара:

Постави коментар