БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА - Данте Алигијери

ПАКАО
(избор)

ПРВО ПЈЕВАЊЕ 

(ОПШТИ УВОД)

На пола нашег животнога пута
у мрачној ми се шуми нога створи,
јер с равне стазе скренувши залута.

Ах, каква бјеше, мучно ли се збори
та дивља шума гдје драч стазе крије!
Кад је се сјетим, још ме страва мори.

Чемернија ни самрт много није;
ал` да бих казо што ту добро нађох,
испричат ми је друге згоде прије.

Ја не знам право како тамо зађох,
тако сам био сном омамљен, кадно,
залутавши, са праве стазе сађох.

Ал` кад сам стиго једном бријегу на дно,
тамо гдје крај је оној био дрази
што нагна страву у срце ми јадно,

погледах увис те му леђа спазих
већ одјевена зракама планета,
што право води свијет по свакој стази.

Тад преста мало страва да ми смета,
што сву ноћ није срцу мира дала,
ноћ проведену у толико сјета.

И као човјек који је из вала
без даха на крај испливо, па гледа
натраг на воду опасну са жала,

тако и дух мој, јоште склон да преда,
на оно се је освртао ждријело
што живу проћи никоме још не да.

Одморив мало утруђено тијело,
уз обронак се пусти дадох гдјено
на доњој нози тежиште је цијело.

Ал` истом да ћу узбрдо, кад ено
однекуд пантер брз и гибак пао,
с крзном што бјеше од пјега шарено;

и није ми се више с ока дао,
већ ме у ходу пријечио све јаче,
па сам се враћат више пута стао.

Бијаше јутром, те се сунце заче
да диже с истим звјездама ко тада
кад божја љубав по први пут маче

те ствари дивне; па ми тако сада
то њежно доба у тај час о зори
пробуде наду да је добру рада

и она звјерка у свијетлој одори,
ал` тол`ко не, да не бих премро цио
кад видјех гдје се лав преда мном створи.

Тај као да је на ме доћи хтио
од глади бијесан, подигавши шију,
реко би: и зрак уплашен је био;

и вучица што изгледаше свију
пожуда сита у својој сухоћи,
и због које већ многи сузе лију.

Страх с њена лика с толико ми моћи
на душу паде те ми наду уби
да ћу врхунца икад се домоћи. 

Ко што су оном што добитак љуби
на мисли само плач и јади љути,
кад дође вријеме гдје мора да губи,

тако и мене звијер немирна смути,
што прилазећи стаде да ме гања
полако тамо гдјено сунце шути.

За вријеме оног низбрдног лутања
искрсне нетко испред очију мојих,
на око слаб од предуга ћутања.

У пустоши кад видјех како стоји:
"Смилуј се" - викнух - "на невоље моје
тко био, сјена ил` жив човјек који!"

"Већ нисам човјек; бјех у дане своје,
а родитељи, ломбардијско племе,
а Мантове ми бјеху обадвоје,

Sub Iulio, ал` касно, родише ме;
Рим ме за доброг Аугуста знаде,
кад богова је лажних било вријеме.

Био сам пјесник; стих мој у славу даде
Енеји што из тројског дође града,
Илион горди пошто спаљен паде.

Ал` куд ћеш натраг ти од оних јада?
И зашто нећеш уз бријег смјело,
што свих је извор и узрок наслада?"

"Та ти ли си Вергилиј, оно врело
гдје рјечитости кључа ријека права?"
одвратих пригнув застиђено чело.

"Ти, што си свјетлост пјесника и глава
награди љубав коју за те гојих
и која твој ми спјев у руке дава!

Ја поклоник сам ремек-дјела твојих,
и лијепи стил, што на ме пажњу сврну,
само из дјела твојега усвојих.

Погледај скота што ме натраг врну!
Мудраче славни, не дај ми подлећи;
све жиле ми и била пред њим трну!"

Видјев гдје плачем он ће на то рећи:
"Стазама другим поћи ти је сада,
с тог дивљег мјеста желиш ли утећи;

јер звијер што даје толико ти јада,
тим путем не да да се крећу људи,
већ дотле смета док им смрт не зада;

а тако зле и дивљачне је ћуди
да увијек жудњом незаситом дише
и јело у њој глад још већи буди.

С много се звијери пари, и с још више
њих ће се парит, док Хрт не похити
и док јој болном смрћу не кидише.

Тај неће земљом, новцем да се сити,
већ мудрост, љубав, крепост су му храна;
међ Фелтром ће му дом и Фелтром бити.

Италију ће спасти од злих дана,
за коју паде дјевица Камила,
Евријал, Низ и Турн од смртних рана.

Ту звијер ће свуда гонит његва сила
докле је опет не врати у пако,
откле је завист први вођ јој била.

Стог држим да је добро за те, ако
за мном пођеш, а ја вођом ћу ти
бити, и проћ ћеш вјечним мјестом тако

гдје узвике ћеш очајања чути
духова древних што се болом гуше,
кличући другој смрти да их спути.

Видјет ћеш: неки у огњу се скруше
задовољни јер надају се стићи,
ма када било, међ блажене душе;

а к потоњима хтједнеш ли се дићи,
достојнија ће душа доћи тада,
с њом ћу те пустит кад ми буде ићи,

јер онај цар што тамо горе влада,
зато што његве нисам знао вјере,
не пушта са мном до својега града.

Његово се царство на све стране стере,
ал` ондје су му пријесто, власт и двори;
о сретан ли је кога одабере!"

"Пјесниче", рекох, "чуј што глас мој збори:
тако ти бога, којег ниси знао,
да би ме јад тај минуо, и гори,

води ме куд си малочаш ме звао,
па да пред врата светог Петра дођем
и гдје је, велиш, јад на душе пао."

И он се крете, а ја за њим пођем.