НАПОСЛЕТКУ - Весна В. Лаловић

Праузрок по коме Љубав беше од прапочетка

и да Љубав беше у безазлености

и да Љубав беше безазленост

и да од прапочетка Љубав беше безазленост

и да Љубав која је безазленост јесте та

истинска драгоценост

која расветљава истинитост и мистерију

откровења у Акри или у чакри...

Опсег унутар кога раздражљива лица

прикривају

самотне рубове и умове свога шкодљивога

размишљања...

Застајем, заостајем само да избегнем тренутак

незгодан по прилици свога искрцавања овде и

сада...

Прекрасно лепо јесте исто што и прекасно...

Поподне је нелагодно, као и ова поспаност са

свим својим супротностима,

док скривам Те у подстицају осиротелих

мозгова...

Памћење је прљаво као стакло и још увек

проналазим подругљиве маске

по улици и напокон извлачим нечујну мисао, а

то јесте задовољство

још једне неблискости и окрутност која

пролази напослетку у скоро свему...

Зборник "Гарави сокак", Инђија 2018.

ЛЕКЦИЈЕ - Волт Витман (1819-1892)

Има оних који дају смо лепе лекције о миру и сигурности;

Али ја онима које волим дајем лекције о рату и смрти,

Да би спремно дочекали нападе, када до њих дође.

НА ДАНАШЊИ ДАН, О ДУШО - Волт Витман (1819-1892)

На данашњи дан, о Душо, дајем ти чудесно огледало;

Дуго је лежало у мраку, тамно, у сенци - али сенка прође, таме нестаде;

Гледај, о Душо! То је сад чисто и јасно огледало,

Које ти верно приказује све ствари овога света.

(ДАЛЕКО, ДАЛЕКО, И ДАЉЕ, ДО КРАЈА)* - Волт Витман (1819-1892)

Далеко, далеко, и даље, до краја,

Док певам о ономе о чему се у овој књизи пева, из својих неодољивих порива;

Ал` да ли да настављам после ове књиге, до зрелости?

Да ли ћу одаслати истинске зраке, оне који чекају неиспаљени

(Јеси ли мисло да сунце сија најјаче што може?

Не - није се још сасвим подигло),

Да ли ћу остварити оно што је овде започето,

Да ли ћу достићи сопствену висину, да оправдам ово, још недовршено,

Да ли ћу створити Песму Новога света, превазићи све друге, зависи, богати људи, од вас,

Зависи, ко год да сте ви што испуњавате Председништво, од вас,

Од тебе, гувернеру, градоначелниче, конгресмене,

И тебе, данашња Америко.

*Заграда, у којој је стављен први стих песме, означава то да, пошто је није уврстио у збирку "Влати траве", Витман песми није дао наслов. - Прим. прев.

КАД ЈЕ ЗРЕЛИ ПЕСНИК ДОШАО - Волт Витман (1819-1892)

Кад је зрели песник дошао,

Проговори задовољна Природа (округла хладна планета, са свим својим данима и ноћима), рекавши Он је мој,

Али проговори и Душа човека, поносна, љубоморна и непомирљива,

Не, он је само мој,

Онда зрели песник стаде између њих и узе их за руке;

И од тада и даље теко стоји, као онај који спаја, сједињује, чврсто држећи руке,

Које неће пустити док то двоје не измири

И потпуно и радосно не споји.

НЕПРЕКИДНОСТИ - Волт Витман (1819-1892)

(Из разговора који сам недавно водио са једним немачким спиритуалистом)

Никад се ништа не губи, нити може да се изгуби,

Ни рођење, ни идентитет, ни облик - ништа на свету,

Ни живот, ни сила, ниједна видљива ствар.

Спољашњост не сме да завара, нити сфера померена да те збуни.

Широки су време и простор - широка су поља Природе.

Тело, споро, старо, хладно - жар остао од негдашње ватре;

Светлост у оку избледела - опет ће она да пламти;

Сунце што сада залази, увек се диже ујутро и преподне;

Смрзнутој се земљи невидљиви закон пролећа стално враћа,

Са травом и цвећем и летњим плодовима и кукурузом.

ВЕДРА ПОНОЋ - Волт Витман (1819-1892)

Ово је твој час, о душо, твој слободни лет у безречје,

Далеко од књига, далеко од уметности, дана готовог, посла свршеног;

Јављаш се цела, тиха, загледана, док ти је у мислима оно што највише волиш -

Ноћ, сан, смрт и звезде.