КАКО СЕ ВЕЋ... - Пер Видал

Како се већ зима љути
и доб љубави је сана
сташе игре и цвркути
птица испод лисних грана
нећу да ме тама и студ
спрече да стих један дам
и стога свој ћу наум рећи.

Друга жеља и бол крути
срцу беху ми сва храна
откако ме не хте чути
неверница та драгана
а у срцу ми беше свуд;
преварит ме би лако знам
ал` њу јад ће стићи већи.

Не због друге мене пути
воде од ње мада рана
пече јер реч нећу чути
те чија је лаж ми знана;
вај! само њен слушах суд
јер друга не строши мој плам
нит ја нити неко трећи.

Варате се јер све слути
да ћу Дамо сваког дана
мислит на вас и чезнути
и ведар тек бити свана;
јер мрем кад вас хвале свуд
и волим кад зло праве вам
и још ће вас веће стећи.

Не кријем да мора минут
та охолост раздрагана
јер створ охоли за минут
зна паст с врха сред бездана;
а ко видећ чека - је луд
и не зна боље наћи сам
а свет хрли тој несрећи!

Нек згодни и прости су ти
што му иду са свих страна
мени свет тек муку смути
јер немам моћ Дрогомана;
кад нисам ни моћан ни худ
треба да напустим тај срам
у коме живех све губећи.

ОЧАЈНА ПЕСМА - Клара из Андузе

У дубок бол и дубок неспокој
свише ми срце и у велик јад
злобници и њихов подли рад
чинећ тако крај радости мојој
јер вас ког волим пре свих на свету
удаљише и скрише од мене
тако моје не виде вас зене
с чег бес и очај сву ме сплету.

Сви што желе зло љубави овој
не могу срце побољшат ми сад
нит жеља мојих увећати слад
да вас видим, у прилици којој
и свак макар најгори на свету
ко вас хвали добротом ме прене
а сви што вас куде и не цене
тим у мени пробуде тек сету.

Знајте мили пријатељу овој
мог срца су верност и прави склад
никад ми други неће бити рад
макар сто дама то хтело, о мој,
јер вас волећ слутим везу свету
и срце вам нудим да не вене
и чинићу то, а да до мене
дође, срце остало би пре ту.

Пријатељу, бес, очај ме сплету
не видећ вас кад ми песма крене
мрем и грцам јер не уме њене
строфе срце спојит у букету.

ВИШЕЈЕЗИЧНА ПЕСМА - Рембаут од Бакераса

Несклад.

Пошто зелени плашт пада
на храст и јелике
несклад ћу започет сада
о љубави, кроз те слике;
тек да дама би ми рада
ал` варке су то велике
стог ставићу сред несклада
речи звуке и језике.

Ја сам онај што на крају
никад неће наћи срећу,
у априлу нит у мају,
ако с дамом бити нећу;
како превест, да сви знају,
на њен језик драж највећу;
сав се предајем том сјају
она сличи свежем цвећу.

Лепа блага дамо мила
никад друга не постоја;
радост не би права била
да ваш нисам а ви моја.
Опака је ваша сила
ја умрем ли сред тог боја;
ал` ваш закон и правила
свуд следићу пун спокоја.

Госпо, нада мном се снага
боље од свих других стере
ваша, ведра сте и блага,
тек да бол ме стог не ждере.
У лицу сте тако блага
и свежа и пуна мере,
да вам пређем преко прага
смирио бих све чемере.

Али плаши ме реч строга
кад казните зло ми дело.
Због вас јад и мука многа
муче ме и дрхти тело;
ноћу, са свог тврдог лога,
ја се будим невесело
и док ми тумара нога
осећам да зло ме сплело.

Леп Витеже, ваша влада
тако нежне зна предике
да сам стално у очају.
Ох јој јао! шта ћу где ћу
ако та што ми је мила
убије ме, знам ли то ја?
Моја госпо, дно мог блага,
тако Свете ми Китере*,
зборећ љупке речи стога
узесте ми срце цело.


*Света Китера, светица поштована у Португалу

ЖАЛОПОЈКА НА ОБАЛИ МОРА - Рембаут од Бакераса

Вали силни стижући низ море
с којима ветри гоне се и боре
шта ми о драгом ваши гласи зборе
откад оде? кад ће ми у дворе?

И ој, од бога Амора
дође ми час радост а час мора!

Ој! лахоре што пролећеш крај
где мој драги спи и живи, вај,
гутљај ми даха његовога дај!
Отварам уста жудећ гутљај тај.

И ој, од бога Амора
дође ми час радост а час мора.

Зло је волет неког из туђине
јер у плач се претвори весеље;
зар знах да ће он да напусти ме
ком испуних љубећ га све жеље.

И ој, од бога Амора
дође ми час радост а час мора.

ПЕСМА - Грофица од Дија

Певам о том о чем не би хтела,
јер због ње ја сам невесела;
њега волим, припадам му цела:
ал` ни Љубазност ни Добра Дела,
ни драж моју, ни дух мој, он неће;
к`о да ружноог лика сам и тела,
изнад мене, леђа ми окреће.

Једно ме теши, јер моје све су,
мили, мисли далеке злом бесу;
љубим вас више но Сеген Валесу,
и волим кад ме снови занесу,
јер части нема од ваше веће;
ал` преда мном спуштате завесу
гледајућ пажљиво неке треће.

Мене чуди што сте срца хола,
мили, и то је разлог мог бола;
моја је љубав од свију боља,
ма шта да збори свет изокола.
И сетите се на прамалеће
љубави наше! Није ми воља,
Бог зна, да дође крај те среће.

Силна храброст, што вам срце кити,
брине ме, и ваш лик племенити;
јер не знам даму што нежне нити
не плете ваша желећи бити;
ал` ви, мили, знате које цвеће
верно штити свој мирис властити;
и памтите нашу ноћ уз свеће.

Ја знам своје порекло и вредност,
и лепоту, и свог срца верност;
стог вам шаљем, тамо, као леп мост,
ову песму, и још имам смелост
да вас питам, мили, зашто слеће
од вас према мени сва та јеткост;
је л` то холост ил` нешто претеће?

Кажи ми, гласниче, да за леп мост
охолост није чврст темељ среће.

ТУЖБАЛИЦА ИЗ ЗАТВОРА - Ричард Први Лављег Срца

Сваки сужањ чинећ искрен напор
да збори, збориће к`о тужан створ;
тад му песму саветује разбор.
Имам друга ал` је сваки дат спор.
Срам их било што трпим тај затвор
већ две зиме као сужањ.

Нек зна сваки мој вазал и барон,
Енглез, Норамн, Анжујац и Гаскон,
да најнижег слугу не бих часком
напустио, да доспе у апс он.
Не кажем то као прекор ма ком,
али још само овде сужањ.

Јер човека, ствар ми је позната,
болног ил` роба, мало ко схвата;
а мене оставише због злата,
тешко мени, ал` биће то плата
њима, јер умрем ли трпећ зла та,
кајаће се што бех сужањ.

Не чуди ме мог срца јад пуни,
јер господар мој ми земљу буни;
не памти нашу заклетву, ни
како хтесмо да служимо круни.
Добро знам, јер време се круни,
нећу ту дуго бити сужањ.

Грофице сестро, нека вам срећу
да Бог, и Лепој коју волећу
увек, и чији сам сужањ.

ОПРОШТАЈ ОД СВЕТА - Бертран де Борн

Када мислим радознао
ко сам и откуда стижем
крстим се зачуђен и нем
јер Бог да би мој грех спрао
поднесе муке све и крст.
Ал` Он истинит и чврст
како бих узе Њега стао
убиће грех исто као
што злу ми жељу чека смрт.

Радо бих сва блага дао
тек да Богу ближе приђем
ал` Бога не учећ ничем.
Мним кад бих уз Њега сјао
да смешка не би био шкрт.
Брате ако наш пут би тврд
мир нам није умакао;
кад не чини ма могао
добро човек гре у смрти.

Шта је човек рад бих знао
и шта вреди? зло удишем;
а богаташ сав узвишен
је л` богат? пре дужан јао;
јер постаје рс сваки крт
на дан кад свак мора грд
проћ кроз врата у пакао;
ма  играо ма плакао
за свакога је иста смрт.

Господу што се овенчао
свим весељима - ја кличем!
Ах зло срце! што узмичем
памтећ многи савет зао
и лажних уздаха грк врч!
Ал` сад желим да мине грч
и коби прав пут сам дао.
Најзад сам греха терет спрао,
стог мени живот њему смрт.

Пошто Бог је за нас пао
нек не буде с тог понижен
већ дајмо знак свом ближњем
не како је нас издао
издајник; не мами зла врт
мене јер ђаво је стрт
а слободан ја, не као
пре кад ми је душу крао
јер не буди ми сад страх смрт.

Фолке кад бих веровао
у то што сам све казао
не би ми будила страх смрт.

Ал` хвалу бих Том саткао
што је смрти нас спасао
прихвативши на крсту смрт.