ЗЛАТНИ КРУГ - Здравко Крстановић

прожима ме тишина
из које слушам славује у завичају
близина свих близина
како на почетку тако и на крају

ГЛАСОВИ У ЉЕТНОМ ДАНУ - Здравко Крстановић

чују се морски зидари,
хука града.
спокојно лебде ствари
у бистрини,
јаблан расте.
као да бездомни не путују
из једне у другу страву,
у нигдини.
равнодушност - посвуда бучи.

манастирске се двери чују,
мирисни свијетли кључи
од росе која, ево, пада
- из звонког кљуна ласте -
у забораву.

2. 8. 1999.

МОЈА ПЕСМА - Ратко Марковић Риђанин

Гракће мојој глави
сама смрт

у недрима носим
неизлечив комад тела

у смирај полетим
с рамена планине

равно међу очи
космичкој звери

земља је моја оплакана душа
небо је моје опевано лице

СТРАШНО БЛАГО - Амбро Марошевић (1949-1987)

Кад пишем пјесму пишем крвљу
Као Данте у паклу страстан
Скривам ране ко твор у дрвљу
Иако танан ја сам властан.

Попићу доба и боцу приде
Пијем своје страшно благо
Од себе, трошим нек ме виде
Јер нисам лопов, нисам Јаго.

Сута ће пасти киша по мени
Данас ће живот да ме гази
О кад бих знао рећи жени
Да моју душу спозна и пази.

Док мени мало зрака дође
Тад сунце пријеђе пола дана
У мојој башти сазри грожђе
Црпећи воду из мојих рана.

РЕЧ О ЈАТУ - Томислав Маринковић

Близак мени, далек речима и песми,
Јутро надлеће тракасти хор врана.

Једна, заостала из јата,
Сред сопственог немог таласања,
Поврх кровова и мутних судбина лебди.

Небу треба тај издвојени титрај,
И песми: сажето и горко порицање мноштва;
Рука бележника што мирно пописује ствари.

И народима што се једном откотрљаше у заборав,
Један симбол, представник Целине;
Док повест тапка и тражи објашњење
У поворкама само чизама и крпа.

КРАЈ ДАНА - Томислав Маринковић

О, љубљена моћи
црквених календара.

Мајчица иња на
звонцима изнад ноћи и дана.

Славо пожутелих слова
и тихи душе планинског млека.

Тугом ружиних
латица ме такните умиљато.

Да се саставе
са смислом
парчићи огледала.

Ветар да стресе
прашину са давних књига.

Крило лабуда
нека зашушти
кроз време
без почетка.

ДРУГАЧИЈЕ ЗА ПЕСМУ - Томислав Маринковић

Обноћ, по свему се проспе
тај магични прах.
Навру испарења и лахор,
дах водурине, сићушних постојања.

И дашак ветра поваздан
празњикаво струји и заварава нас.
А чежња стигне до сваког места:
кроз пукотину у зиду,
кроз одшкринути прозор
у млакој ноћи,
кроз симбол и тишину.

Само пред зору ваздух
почне да се згушњава,
душа меко пријања и стреса се.

Али ни то не боли.
Некако другачије боли.
За песму.