У ЊЕГОВОЈ РУЦИ - Гојко Ђого

Зна закон и судију
Чита и пише
Слова му иду пешке и на коњу,
Олово вади из своје главе
И залива нам уста и уши,
Не чује се напољу
Како зуби цвокоћу.

Дува мех и држи чеп
Дреши и заврће,
Кроз грлић не може да пролети
Зрно залутало, ни зубата реч.

У његовој је руци вага и тег
Дели и одузима
Без рока и рачуна,
Ако неко упита
По ком закону влада,
Измериће му језик на теразијама.

Рукује ножем и погачом
Пред сведоцима и под синијом,
Што му под гвоздену чизму
Не може да стане
 - Одсеца.

Па осоли и испеци
И зини и угризи.

ОНОМО ОН - Гојко Ђого

Наш је гост и домаћин.
Има своју кућу,
У нашој ложници лудује.
Устако круну звездану
А нашом капом игра ћушкапе.
Његов рог не држи вино
Испод грла нам пије.
Славе га азијате и свете књиге
А не огледа се са олујем.

Његово име деци надевамо
Да их гладан месец не зобље.

Он нам меси ребра
Ми му перемо лице
У небеским судницама.
Дарујемо љубе и тапије
Он бивољу жилу држи у руци
И потписује.

А не стоји с нама пред судијама
Не одговара на питања,
Његова се истина
Не да испљунути.

ПАСЈИ СВАТОВИ - Гојко Ђого

Ухватили јарца за браду
И ругалице певају,
Ругају се светињама
 - Смрди им из уста.

Имају дуго памћење
И здравице слане,
Знају ко носи тврде туцаке
Ко меку кресту и рогове,
Чије семе пржи земљу
А коме домазети
Лозу обрезују.

Из џепова ваде унутарње органе
И ударају печате.
Љубимо им стопала
И осмуђеног лутка на олтару
Само да нас не лизну
Језиком по образу.

Ко се поузда у своја јаја
И не устане на ноге
Кад њихов кукурек запева,
Будиће га вране у свануће.

Из тора нема другог исхода
- Алат на врат
Реп под реп
Па у сватове пасје.

ПТИЦЕ СЕЛИЦЕ - Гојко Ђого

Лете ждрали
Зимоморна коњица,
Лети без крила
Двонога празнина.

Облачићи у строју
Машу рукама,
Кљуцају гњило сунце
Котрљају га пред собом.

Нико не сме да одапне стрелу
И светлу му хаљину окрвави.

Одвуће га на крај света
И ослепети.
Вране ће нам птице
Певати у пролеће.

СЛЕПИЋИ - Гојко Ђого

Шћућурила се будна зора
Не изводи раздање у шетњу.
Рођене јој звезде опушке на длану гасе
А мрки младунци лижу шапе.

Газе јој зимзелен и дувак
Гужвају белу од папира душу.
Попиће јој очи, љубећи је,
А ми ћемо жњети купину и драч
Ако узрасте њихов рукосад.

Дошли су из непрозирног трбуха
Испод рашивене ноћне кошуље
С јабуком киселицом у грлу
И црвићем у њој.

Хоће да одсеку црвене уши
И станац чеп задену у грлић
Петлићу нашем световиду.
- Натпеваће се зуб и ћук
Где су језик и пламен друговали.

- Погледајте им златну сису
И дадиљу бркату,
С њом нек иду на игранку
Да не држе зору за руку.

ПОТКОВАНА ЈАЈА - Гојко Ђого

И ово ти је гнездо:
Мућка се мућак до мућка
Испод кривог уда.

Свако има потков на глави
И плива у бари,
Ниједно нема семена,
Неће ићи, ни полећети
Само ће ти испрљати
Постељу и лозу.

На шта ће ти лећи коке?
Шта под муњу подметнути?
Под њима се легу слепи тићи
И громови сакати.

Лези и ти с њима
И под каменом се гнезди,
Имаћеш певце копилиће
Да ти у поноћ певају
Нежне песме ухолаже.

- Прогутај свој белутак
И овако ти је сваки дан туциндан.

Ако нећеш да се туцаш,
Удри ногом у јаја
Да се не коте мале нуле.

ЧУВАЊЕ ВАТРЕ - Гојко Ђого

Мешине везане,
Узе.
У грлу трнокоп и неизговорено труње.
Омастиће везало црвен јарац
Ако пре хоре пробуди
Дрвеног таоца.

Тишина завијуша
Увила запаљено срце у чађаво крило,
Не да ватри испод упијача - мрака
Варницом да осветли своју бесаницу.

Колико смо жудели да обневидимо
И пламен да пробије девичанска врата
Већма смо се бојали да обесветимо крстионицу
И домаће богове оставимо без моћи
Дом без штита.

Штитоноша се у глуво доба небу предаје.
Наша га жудња с небесницама спаја.
Молили смо земљу да не отвара очи
Док дрво отврдне и од ноћи отешка,
Под ребра вита да га зашијемо
Јер нас мрак зближава,
Светлост - не било је - удаљује.